Nekada velika nada Partizana i srpskog fudbala Nikola Ninković, popularni Džigi, vratio se na teren posle teške saobraćajne nesreće, koju je imao pre više od godinu dana. Jedan od najtalentovanijih crno-belih klinaca, afirmisao se igrajući u Italiji, a sada je u dresu novosadskog Proletera na novom početku. U mlađem superligašu iz srpske Atine su imali strpljenja za odličnog driblera i dočekali povratak sjajnog veziste na teren.
Zaigrao je 20. novembra protiv Voždovca, a potom dobijao šansu u duelima sa Novim Pazarom, Metalcem i Kolubarom. Protiv niškog Radničkog zaigrao je od početka i – postigao gol za ekipu sa Slane Bare! To je bio njegov prvi pogodak posle 510 dana i dva golova koje je dao za Askoli u julu 2020. Pokazao je na terenu da nije izgubio osećaj za fudbal i da je težak period iza njega:
– Posle 16 meseci bez fudbala uspeo sam da se vratim. Fantastičan je osećaj kada sam protiv Voždovca ponovo osetio teren, kao da sam se ponovo rodio. Jedva sam čekao da počnem utakmicu u startnoj postavi. Protiv Nišlija sam zaigrao od prvog minuta i upisao se u strelce. Nema boljeg osećaja od onog kada zatreseš mrežu. Dao sam lepše pogotke, ali ovaj mi je, možda, i najdraži jer sam pogodio posle duge pauze. Zbog velikih emocija i teških trenutaka, koje sam preživeo u prethodnom periodu suze su mi same krenule posle tog gola!
Odlični „vezista“ veruje da su pred njim sada mnogo lepši dani:
– Na neke stvari koje su mi se desile nisam mogao da utičem. Saobraćajna nesreća, problemi u Breši, zatim brojne povrede. Sve je bilo povezano i išlo jedno za drugim. Međutim, nisam gubio strpljenje i veru. Nisam još dostigao nivo na kome treba da budem, više od godinu dana nisam igrao. Sada pružam trećinu onoga što mogu. Želeo sam da se što pre vratim na teren, ali su usledile povrede i pauzirao sam još mesec dana. Sada je sve u redu želim da vreme na terenu maksimalno iskoristim i pomognem Proleteru. Ovo je tek početak. U januaru ću iskoristiti pripreme da se što bolje spremim i na proleće pokažem koliko vredim.
Srećan u Proleteru
Povratak u Superligu je bio pomalo iznenađujući?
– Nedostajala mi je Srbija. Otišao sam dosta mlad i u momentu kada još nisam izgradio ime. Bolji povratak na teren nisam mogao da poželim od ovog u svojoj zemlji, pred prijateljima i porodicom. Vratio sam se posle pet godina. Možda su me zaboravili posle tolikog odsustva, željan sam fudbala i dokazivanja. Imam mnogo motiva i hoću da se vratim u nekadašnju formu Očekujem da imam slobodu u igri i budem značajan deo tima.
Mnoge je iznenadio izbor novog kluba?
– Sve se desilo neočekivano. Dok sam razmišljao o nastavku karijere, javili su se iz Proletera. Čuo sam pre dolaska sve najbolje o klubu. Svi su mi savetovali da dođem na Slanu baru. Ovo je prava fudbalska priča. Ljudi koji ga vode rade odlično za dobrobit igrača i tima. Vlada prava porodična atmosfera. Ne misle samo na sebe i nisu osobe koji samo obećavaju. Retkost je sresti takve ljude. Mislim da je to prvi uslov da se klubovi u Srbiji podignu na viši nivo. Pomagali su mi od starta, lako smo se dogovorili za saradnju. Sa te strane sam srećan i zadovoljan. Trudiću se da im vratim najbolje što mogu. U isto vreme sam imao ponudu Spala da igram u Seriji B. Izabrao sam, ipak, Novi Sad, pošto su Italijani dosta specifični. Meni su nedostajale utakmice i nisam hteo da rizikujem.
Bog me spasio
Na auto putu u Hrvatskoj kod Siska, prilikom odlaska u Italiju doživeo je ozbiljnu saobraćajnu nezgodu.
– Imao sam strašnu nesreću, ali i ogromnu sreću. Doktori su bili zbunjeni nije im bilo jasno kako sam ostao živ, kada su videli kako izgledam. U takvim situacijama se obično gine ili ostanu ozbiljne posledice. Prošao sam maltene netaknut u smrskanom automobilu. Imao sam ozbiljnu povredu jezika. To je bila jedina teža posledica sudara pored udarca u koleno, masnica i hematoma. To sa jezikom nije bilo nimalo naivno, postojala je mogućnost da ga amputiraju, jer sam ga pregrizao blizu glavnog nerva, a onda više ne bih mogao da govorim. Ipak, lekari su ga spasli operacijom. Kad vratim film sam Bog me je spasao. Posle dva meseca već sam trenirao i u januaru potpisao za Brešu. Sada je to sve iza mene i ne želim više da mislim o tome. Gledam napred u budućnost.
Ninkoviću je period kada je bio odvojen od terena teško pao:
– Strašno mi je bilo. U fudbalu sam oduvek. Počeo sam iz ljubavi i maštao da budem uspešan, a sada je to ozbiljan posao. Nedostajale su mi utakmice, tenzija i atmosfera koja ide uz to. To je adrenalin koji me pokreće. Cele nedelje pripremaš se za nešto što stane u 90 minuta. Protiv Voždovca sam imao veliku tremu. Veću nego na debiju u večitom derbiju ili u Italiji kada sam igrao protiv Juventusa, Milana i Intera. Ali već na meču protiv Novog Pazara osećao sam se mnogo bolje.
U Italiji je Ninković bio pet godina. Nosio je dresove Kjeva, Đenove, Empolija, Askolje i Breše:
– Bio je to lep period. Žalim zbog odlaska iz Đenove. Tu sam bio najspremniji. Trener Jurić je verovao u mene, ali se sve promenilo kada je došao Mandolini. Govorio mi je da budem strpljiv, a tri dana pred kraj prelaznog roka rekli su mi da mogu da tražim novi klub. Slično se nastavilo u Empoliju, tek u Askoliju sam pokazao koliko mogu. Tu sam imao najbolju sezonu. Po izboru navijača bio sam proglašen za MVP igrača u sezoni kada smo izborili opstanak. Taj period mi je veoma drag. Askoli je klub pored Partizana gde bih mogao da ostanem ceo život. Ljudi u klubu i navijač su me gledali kao svog, imao sam status kao fudbaler Real Madrida. Ceo grad i regija žive za fudbal. Nismo se rastali kako je trebalo, ali bih se rado vratio tamo.
Kakva je razlika između Serije B i kalča?
– Razlika je drastična. Neverovatno, kao da je drugi sport u pitanju, nema mnogo sličnosti. Mnogo veći je kvalitet u Seriji A, ali ima dobrih timova. Teže je igrati, jer se ekipe više brane, ali za dobrog fudbalera nema problema da se snađe u ovom rangu. U klubovima ima dosta vrlo dobrih timova i igrača, pogotovo mlađih. Serija B služi više za razvoj talentovanih fudbalera, koji stiču iskustvo.
Vratiću se u Humsku
Partizan je klub u kojem je popularni Džigi ponikao. Za klub iz Humske 1 ga vežu lepe uspomene:
– Partizan je stvarno moj život. Veliki sam navijač crno-belih i nadam se da ću se jednog dana vratiti u Humsku, tamo sam odrastao i proveo detinjstvo. Nosim najlepše uspomene i to će tako uvek biti. Ceo život sam partizanovac, od svoje devete godine sam bio pored stadiona, provodio mnogo vremena i pratio svaku Partizanovu utakmicu. Crno-bela boja je za mene svetinja poput života i porodice, gde god da se nalazim bez obzira da li sam igrač ili navijač. Sve što sam uradio do 20. godine bilo je vezano je za Partizan. Meni je dečačka želja bila da zaigram za klub čiji sam navijač od malih nogu. Osvojio sam tri titule i kup, jedno prelepo vreme je iza mene provedeno u Humskoj. Pratim Partizanove rezultate želim im sve najbolje i nadam se da će osvojiti titulu i daleko dogurati u Evropi. Protiv nas kiksnuli na svom terenu. Ne znam kako bih se osećao da sam igrao tu utakmicu. Želeo sam, ali mi je lakše što nisam. Da ne budem shvaćen pogrešno, bio sam zadovoljan zbog uspeha Proletera, i mojih saigrača, koji su pokazali kvalitet i karakter. Bilo bi dobro da je više takvih utakmica u našem fudbalu. Nije normalno da Partizan i Crvena zvezda prvenstvo završavaju sa jednim ili dva poraza. Oni imaju neuporedivo kvalitetnije sastave od ostalih, ali ne mogu da igraju kao mašina. Razlika između „večitih“ i ostalih klubova je prevelika. Da bi im se neki klub približio potrebni su pre svega mnogo bolji finansijski uslovi.
Crno-beli u ovoj sezoni imaju tim konkurentan za titulu?
– Posle nekoliko godina crno-beli su pronašli pravu formulu. Poznajem trenera Aleksandra Stanojevića, znam kako radi i koliko je srčan, energičan i daje celog sebe za Partizan i pobedu na svakom meču. On je odličan stručnjak, verujem da će uspeti. Imaju solidnu bodovnu prednost i nadam se da će je održati. Ekipa je dobro skockana sa dobrim strancima Nathom, Menigom i Rikardom, koji imaju veliku strast za pobedom. Uz iskustvo Zdjelara, Miljkovića, Obradovića i kapitena Lazara Markovića, koji je do povrede bio odličan verujem da će uspeti da ostvare cilj. Neće im biti lako, jer pored domaćih takmičenja imaju obaveze i u Ligi Konferencije, ali ove sezone deluju moćno kao ekipa.
Rođen na Svetog Nikolu
Nikola Ninković proslavio je svoj 27. rođendan 19. decembra na veliki pravoslavni praznik:
– Dobio sam ime po svecu, jer sam rođen na Svetog Nikolu.
Učio od Saše Ilića
Za Ninkovićevu fudbalski razvoj velike zasluge ima i bivši kapiten crno-belih Saša Ilić:
– On je prava legenda. Od prvog dana u prvom timu je bio tu za mene, pomagao mi je puno. Mnogo sam naučio od njega na terenu i van njega, kao i svi mlađi igrači. Ugledao sam se na Saleta i veoma ga poštujem. Ostali smo u dobrim odnosima. On je jedan od mojih najboljih prijatelja i idol kada sam bio klinac.
Navikava se na crveni dres
U Proleteru Ninković igra u crvenom dresu, mada je tu boju izbegavao dok je igrao u Italiji. Ubedio je ekonoma Askolija da ekipa na nekim utakmicama ne igra u crvenoj opremi:
– Polako se navikavam na crvenu boju. Askoli, klub u kome je značajnu ulogu još jedan bivši igrač Partizana Aco Trifunović, je imao treću garnituru dresova u ovoj boji, mada smo ih retko koristili. Trebalo je u dva navrata da igramo u njima, ali je ekonom promenio pošto sam mu rekao da neću da igram ako to ne uradi. To dovoljno govori kakav sam tretman imao u ekipi. Jednom sam samo igrao u crvenim štucnama, koje su deo te kombinacije. Morali smo da ih nosimo zbog nekog znaka, ali su dresovi, ipak, ostali crno-beli.
Sukob sa Rouzom
Nekadašnji vezista Partizana se prisetio incidenta sa meča između mladih reprezentacija Srbije i Engleske 2012. u Kruševcu. Ninković je žestoko kažnjen zbog sukoba, koji se pamti, sa Denijem Rouzoma koji je izazvao tuču:
– Došao sam u Kruševac, pošto je Darko Lazović bio prebačen u A tim. Tada još nisam napunio 18, a neki igrači su bili stariji od mene i po četiri godine. Između Rouza i mene došlo je do koškanja posle utakmice na putu ka tunelu. Bio sam dete i ponela me atmosfera. Imao sam ogromnu želju da pomognem momcima da dođemo do plasmana na Evropsko prvenstvo. Bili smo bolji od Engleza na terenu, ali su oni bili bolji u drugim stvarima. Znali su da isprovociraju nas i publiku.
Vrteo Hendersona
U okršaju protiv Engleza Ninković je vodio bitku sa Džordanom Hendersonom, sada kapitenom Liverpula i – izašao kao pobednik!
– Tada sam se naigrao protiv njega. On je bio kapiten te selekcije. Moji prijatelji se i danas prisete i kažu „kako si vrteo kapitena Liverpula“. Sećam se da sam na EP u Estoniji takođe bio među najmlađima. Ponovo smo odmeravali snage sa Englezima, sa Hari Kejnom, Rosom Barklijem i dosta igrača iz Premijer lige. Dao sam gol direktno iz kornera. U međuvremenu Kejn i Henderson su postali ozbiljni fudbaleri u Ligi šampiona, ali verujem da bih opet mogao s njima da budem ravnopravan.
