Nije lako ostati upamćen i kod navijača Partizana i kod pristalica Crvene zvezde. Luki Stojanoviću je to pošlo za rukom. U Humskoj 1 ga pamte kao deo generacije koju su činili i Aleksandar Mitrović, Nikola Ninković, Lazar Marković… U Ljutice Bogdana ga se sećaju po pogotku sa pola terena, koji je postigao dok je nosio dres Čukaričkog. Kako je tada rekao, kao velikom partizanovcu, drago mu je što je pogodak o kome se i danas priča, postigao baš protiv Crvene zvezde…
Luka je nekako postao specijalista za te golove „za TV špice“. Još jedan vanserijski servirao je nedavno protiv Sinsinatija. Njegov Čikago slavio je 4:3, zahvaljujući „projektilu“ koji je Stojanović poslao svega nekoliko sekundi pre završetka susreta.
– To je bio pogodak kola. Postigao sam ga pet sekundi pre kraja. Izuzetan momenat. Drago mi je i što sam godinu, posle povrede, obeležio i golom kola. Zadovoljan sam što se toga tiče. To su sitni detalji, ali meni važni i značajni za ličnu statistiku, jer sam bio igrač kola, član tima kola, a sada sam i postigao gol koji je obeležio kolo – priča Luka u razgovoru za „Vesti“.
Najdraži gol sa „Marakane“
Pogoci za primer vam nisu strani, već ih je bilo, recimo, onaj sa stadiona „Rajko Mitić“ se još prepričava. Koji vam je najdraži?
– Onaj protiv Crvene zvezde mi je najbliži srcu – sa pola terena, kakav se retko viđa. Posebno je to teško izvesti, protiv crveno-belih i crno-belih u srpskom fudbalu. Svaki pogodak protiv njih ima posebnu draž, za neki lični uspeh i satisfakciju. On je, zaista, bio vanserijski i ne bih ga uporedio ni sa jednim u dosadašnjoj karijeri, iako je bilo dosta lepih. Vodim se motom da je svaki šut opasan, pogotovo kada imam kvalitet da probam i sa šutem sa distance, sa 30 do 35 metara. To je, takođe, opasno po protivničke golmane.
Kakav je fudbal u MLS?
– Iskreno, iznenadio sam se ovde izvanrednim uslovima. Počev od kluba, preko onih za rad, terena, posete na stadionima, mislim da je sve na nivou „Top 10“ liga na svetu. Sam intenzitet fudbala i utakmice kao utakmice, malo se razlikuju, dosta se igra na snagu, brzo je sve, brzo se dešavaju stvari, dosta ima kontakta, kontranapada, lepih golova i vrlo je zanimljivo za gledaoce.
Dakle, odlazak u Čikago je bio pravi potez?
– Apsolutno jeste! I što se tiče porodice i što se tiče fudbala. Desio se u pravom trenutku. Utisak je pokvarila povreda kolena prošle godine. Sve ostalo je bilo vredno pomena i za pohvalu i od strane kluba i svega ostalog što prati fudbal.
Povreda u zao čas
Ipak, početak nije bio kao iz bajke. Luku je po dolasku u Ameriku zadesila korona, kasnije, ono još gore – povreda kolena. Tek što je zaigrao za novi klub, morao je na dužu pauzu. Propustio je celu sezonu.
– To je bilo vreme korone. Čim smo Boris Sekulić i ja stigli u Čikago, već sledećeg dana se sve zatvorilo, tako da smo bili izolovani. Kada je počelo da se igra, u tom periodu nije bilo mnogo toga otvoreno. Povredio sam se već na drugom susretu. Prvih mesec dana posle intervencije je bilo vrlo bitno i taj period sam proveo u Čikagu, a posle sam rehabilitaciju radio u Beogradu. Nije me bilo do kraja godine. Prvi meč mi je bio na startu nove sezone. Odmah sam krenuo sa golom, što znači da sam se vratio u ritam u kome sam bio pre povrede.
Iako vam je tek 27 godina, imate bogato međunarodno iskustvo. Postoji li nešto što biste voleli da se nađe sutra u vašem CV?
– Naravno… Kada počinje, fudbaler sanja da igra za klub koji voli. Igrao sam do tog profesionalnog perioda za Partizan, kao i za sve mlađe nacionalne selekcije. Međutim, nisam stigao do seniorskog tima crno-belih i A reprezentacije Srbije. Te dve stvari su mi san. Volelo bih da i to imam u biografiji…
Obično je mladim igračima san Real Madrid, ili Barselona, Partizan i ne baš?
– Igrao sam već u boljim ligama, mislim da je taj osećaj, igrati pred „svojim“ navijačima, nešto neverovatno. Možda je bila i neka greška u početku karijere, ali dobro…
Da li biste se vratili u Humsku?
– Vrlo rado! Ne isključujem tu opciju. Imam 27 godina, mogu još dosta da pružim u fudbalu i sigurno, ukoliko bih došao, imao bih šta da ponudim i tu. Ipak, želje su jedno, ambicije nešto drugo i fudbal je na svoju ruku, sam za sebe, nikad se ne zna šta će se desiti. Nikad ne reci nikad!
Odlazak u Sporting
Da li to znači da biste, iz ove perspektive, uradili nešto drugačije u karijeri?
– Sigurno da bih, ali… Generalno, kada dođe bilo koja ponuda za fudbalera od 16 do 28 godina koji igra u Humskoj, teško je odbiti. Bilo je nemoguće Sportingu reći „ne“. Sama ponuda i sve što je bilo u toj priči je bilo izuzetno teško odbiti, ali sa ove tačke gledišta, možda bih malo više razmislio i možda ne bih doneo odluku, kao u tom trenutku.
Da li je Sporting bio pravi izbor, idealna sredina za vas u tom periodu?
– Jeste, sigurno. Sporting je, kao Partizan, veliki klub, vodi se računa o mladima. Međutim, kao i svaki fudbalski klub, vole nešto svoje, vole da krenu od početka. Kada dođe mladi fudbaler, vole da ga uče da igra po njihovim „pravilima“, zahtevima, od taktike, do ponašanja, odnosa prema treningu. Kada samo došao u Lisabon, išao sam sve ispočetka. Učio sam jezik, taktiku, drugačiju vrstu treninga. Zna se da su oni brzi, aktivni, agilni, to je sve za mene bilo novo. Trebalo je da idem korak po korak, ali nije sve išlo po planu.
Brzo ste promenili sredinu?
– Klub su napustili predsednik i trener i klub je krenuo sa promenama, rezovima, tako da sam se našao u nezavidnoj situaciji. Izabrao sam da idem i oprobam se na Kipru, u Prvoj ligi, gde se igrala i Evropa. Posle dobrog iskustva u Sportingu, mislim da sam napravio dobre rezultate i u Apolonu. Mlad sam otišao iz Srbije. Sa 18 godina sam već počeo da igram profesionalno, u Sportingu. To je ostavilo neki trag, otišao sam kad je došla prva ponuda. Kasnije sam, sa nekim klubovima, prošao i borbe za titulu i borbe za opstanak.
Emanuel promenio karijeru
Ko je od svih fudbalskih veličina, sa kojima ste igrali, na vas ostavio najveći utisak?
– Bilo ih je dosta. U svakom timu je igrao poneko od izuzetnih fudbalera. Pomenuo bih Danijela Pranjića, saigrača u Sportingu. On je već imao dosta iskustva u Bajernu iz Minhena, pre toga je bio u Herevenu. Jedan dobar period sam proveo sa njim. Nije dugo trajalo, ali mi je pokazao kako fudbaler u tim trenucima treba da se ponaša. Profesionalac je bio do kraja karijere.
Da li biste izdvojili nekog trenera?
– U Portugalu sam imao vrlo mlade i talentovane trenere. Abel Fereira danas je strateg Palmeirasa, osvojio je Kopa Libertadores sa njim. Smatram da je to ime koje će tek biti cenjeno u fudbalskom svetu. Tu su i Pedro Emanuel, Leonardo Žardin… Emanuel je sa mnom bio u Apolonu, sa njim sam imao odličnu sezonu, i to je stručnjak koji me je uputio, možda i promenio stil igre, način i poziciju, jer sam više bio defanzivni vezni. Posle naše saradnje, prešao sam da igram na poziciju koja meni, zapravo, najviše odgovara kao „desetka“. Njega pamtim iz tog perioda, gde sam bio najviše u inostranstvu.
Pominjali ste ranije i neke domaće stratege?
– Imao sam odlične trenere i u Čukaričkom, gde sam proveo dve godine. Dočekao me je Nenad Lalatović. To je stručnjak koji je pravio odlične rezultate u svakom klubu gde je radio. Dosta toga ide od njega. Energija koju je imao je bila izvanredna. On je odličan stručnjak i mislim da će tek da pokaže pravo lice, možda i u inostranstvu, u nekim boljim klubovima. Takođe, Simo Krunić… Sa njim smo odigrali fantastičnu sezonu, uspeli smo da izborimo Evropu. To su stručnjaci koji su me dočekali u Srbiji i pozitivno me iznenadili, da se tako odlično radi. Tu sam napredovao. Kasnije je bio Aleksandar Veselinović, plod rada, truda došao je sa njim, gde sam možda i najbolje igrao u te dve godine, odnosno za šest meseci postigao 12 golova i zaslužio transfer u Čikago – zaključuje Luka Stojanović.
Niko ne ispada iz MLS
Kažu da je Amerika obećana zemlja za fudbalere. Nema preteranog pritiska:
– Ovde u MLS nema ispadanja. Tako može da se igra bez opterećenja i sigurno sam mnogo naučio od prvog dana, u Partizanu, do danas, ovde.
Od Čikaga sve zavisi
Ugovor sa Čikagom vam ističe u januaru 2022?
– Da, ali i dalje se „fajersi“ pitaju. Postoji klupska opcija koja traje još godinu dana. To znači da se i dalje za sve pita Čikago. Teško je doneti bilo kakav zaključak ili odluku, pre toga, dok sam klub ne izabere da li želi da nastavimo saradnju, ili ćemo da se razilazimo.
Lakše je igrati u ambicioznom klubu
Bili ste u timovima koji se bore za vrh, ali i u onim kojima je prioritet opstanak. U vašem CV su Sporting, Apolon, Muskron, Antverpen, Čukarički i Čikago Fajers. Gde je lakše igrati?
– Lakše je igrati tamo gde su visoke ambicije. Jednostavni, niko ne želi da bude u toj poziciji da se bori za opstanak i da zavisi, možda, od nekih drugih ekipa, rezultata. Najbolje je kada zavisiš od samog sebe, pa je nekada i odabir tima izuzetno bitan za karijeru, kako za mlade, tako i za iskusnije fudbalere.
U Humskoj smo se „gradili“
Vaš nekadašnji saigrač, Miroslav Bogosavac je nedavno izjavio da je za njega Partizan i najlepša i najtužnija uspomena. Srećan što je igrao u Humskoj, tužan što je iz nje otišao bez prave prilike…
– Lepo je rekao. To je i lepo i tužno. Došao sam vrlo mlad u Humsku 1 i pored svega što sam prošao, što su me naučili, mnogim igračima su dali sav moguć materijal da uspemo u karijerama, da napravimo uspeh i zarađujemo za život od fudbala. Tu je sve krenulo, od tih terena na JNA, počevši od drugara, odnosa koje smo stvarali uz te godine. Teško je to objasniti. Kada navijaš, igraš za taj klub i kada si deceniju deo razmišljanja i nadanja da će se nešto desiti, a ne dogodi se, igraš na visokom nivou, a nisi ostvario ono što si želeo kao mlađi… Da li mojom krivicom, ili nečijom drugom, to više nije ni bitno, pošto su prošle tolike godine. Taj period kako su u Humskoj 1 nas gradili kao ličnosti i kao fudbalere, nezaboravan je i svako od nas, ko je uspeo, ili nije, imao je isti san – kaže Luka.
U Čuki sam imao slobodu
Rekli ste da vam je Čukarički bio „najbolji potez“, da ste tu „oživeli karijeru“?
– Tako mislim, jer kada sam otišao sa 18 godina iz Srbije, svi su znali da sam talenat, da imam smisla za fudbal, ali me nisu gledali u našoj ligi. Generalno, svaki igrač mora da se dokaže u gradu, klubu, državi iz koje dolazi. Kada uspe u tome, mnogo je lakše za budućnost. To je i razlog što su me ponovo učili sve ispočetka u Sportingu, pošto nisam došao kao „gotov proizvod“ već kao neko ko to tek treba da postane. Čukarički mi je sve dozvolio, imao sam potpunu slobodu, od predsednika kluba Dragana Obradovića, koji mi je izuzetno pomogao i lično me, uz Vladimira Matijaševića, doveo u klub. Naš odnos, moje zalaganje i rezultati koji su došli, sve je to bilo plod nekog prijateljskog odnosa. Odlično su me prihvatili od prvog dana i, što je najbitnije, vratio sam im to i na terenu i ponašanjem i rezultatima i statistikom i odnosom.
Jedan je Saša Ilić
Neizbežna tema je legendarni kapiten iz Humske, Saša Ilić?
– Ne treba mnogo trošiti reči o Saletu. Sigurno mi je bilo drago dok je igrao i davao sebe do 42. godine za crno-bele. Takvu ljubav, kao što on ima, teško da je neko doživljavao kao on u periodu dok je igrao i sada, kao trener. Sigurno i dalje gleda i navija za Partizan. Mislim da je napravio odličan potez u „novoj“ karijeri, jer Čukarički ima odlične igrače, može i on mnogo da uči, napreduje, a već je bio selektor kadeta. Mislim da je to bio najbolji potez uprave Čukaričkog, ali i njega samog da ode malo van Partizana, da „kali zanat“. U nekom trenutku, kada proceni da je pravi momenat, da se vrati u Humsku i, možda, napravi još veće ime, osvoji još neki trofej sa Partizanom, ali kao trener.
