Ko je ova mala među izabranicama selektorke Marine Maljković? Ova devojka sa širokim osmehom i slatkim naglaskom? Anđela Dugalić, ćerka Vesne, nekadašnje rukometašice Radničkog sa Crvenog krsta sa prezimenom Novaković i Dragovana. Angela je, što bi rekli Amerikanci, devojka rođena poslednjih dana decembra, tačnije 29. 2001. u Des Plejnsu u državi Ilinois. Roditelji su došli u Čikago 1998, preciznije u predgrađe, a osim kćerke, imaju i sina Miloša, takođe košarkaša.
Anđela je, doduše, prvo birala neki drugi sport.
– Htela sam da budem fudbalerka. Onda sam rekla sebi između šestog i sedmog razreda „nema baš mnogo devojaka od 190 cm koje trče po fudbalskim terenima – priseća se Dugalićeva.
Članica Oregon Stejta je briljirala u Mejn Vest srednjoj školi sa neverovatnih 20,6 poena, 10,3 skoka, skoro tri asistencije i ukradene lopte i 1,7 blokada po meču. Svrstana je kao sedmo najbolje rangirano mlado krilo na nivou svih srednjih škola u SAD, pred regrutaciju velikih koledža. Izabrala je etablirani Oregon.
Bronza oko vrata
Da se dobar glas daleko čuje svedoči i poziv Marine Maljković. U maniru jugoslovenske trenerske škole, Maljkova kćerka pri povratku na klupu reprezentacije dovodi tek pounoletnu devojku iz dalekog Čikaga. Čisto da oseti atmosferu, da uvidi odakle potiče, čiji grb nosi, pa nek barem prođe pripreme, sve ostalo je samo bonus. I Anđela se našla među 14 košarkašica na Marininom spisku za EP u Beogradu. Nije ulazila u igru, ali je bila uz ekipu, upijala znanje od saigračica. Naravno i ona je dobila bronzu oko vrata.
To je bio samo početak. Danas se Anđela diči evropskim zlatom! U finalu je provela osam minuta na terenu, kako kaže najvrednijih u njenoj kratkoj karijeri:
– Pre utakmice, naša kapitenka, Jelena Bruks, rekla je da moramo malo da se opustimo. U prethodnim duelima sve smo bile nervozne, napete, morali smo malo da izađemo iz grča. Kada mi je selektorka rekla da uđem i šta moram da uradim, htela sam da je ispoštujem. Samo sam čiste glave odigrala. To je osam najznačajnih minuta u mojoj reprezentativnoj karijeri!
Doček za pamćenje
Posle najsjajnijeg odličja usledio je doček na čuvenom balkonu. San svih srpskih sportista.
– Nikada nisam videla tako nešto. Gledala sam na TV 2015. kada su devojke osvojile pehar. Nisam ni sanjala da ću jednog dana biti tu. I dalje mi sve izgleda nestvarno – iskrena je Anđela.
Iako je nedavno osvojila zlato, Dugalićeva se nije promenila, ali neke stvari u njenom životu jesu:
– Lepo je znati da su ljudi ponosni na tebe. Svi me zovu, stalno dajem izjave. Prvi put sam u timu sa starijim devojkama, ali igram košarku odmalena. Sve je to isto.
Mlada košarkašica spada među 20 najtalentovanijih igračica tih godina na poziciji centra, odnosno krilnog centra, u Americi.
– Čast mi je što me je selektorka izabrala među 12 devojaka za šampionat Evrope. Ona ima plan, ne za danas, za sutra, već za deset godina. Misli na budućnost.
Još jedno veliko takmičenje očekuje Marinine heroine ovog leta.
– Olimpijske igre su mi uvek u glavi. To je san svakog sportiste – zaključuje Anđela.
Uplašena pred Belgijanke
Posebna priča za Anđelu je polufinalni okršaj na EP, protiv Belgijanki:
– Bila sam uplašena pred tu utakmicu. Kada pogledaš njihov tim – prođe te jeza. Ipak, uspele smo!
Jelena kao majka
Dugalićeva je otkrila tajnu velikog uspeha:
– Pre izlaska na teren sluša se „Marš na Drini“, Jelena (Bruks) nas tako motiviše pred svaku utakmicu. Ona dođe kao majka mlađim igračicama. Mnogo je dobra.
Danijel otkrila Anđelu
Anđelinoj sreći nije bilo kraja kada joj je jednog dana stigla poruka selektorke Marine Maljković.
– Pamtim taj dan kao da je juče bio. Svi u kući smo bili uzbuđeni, velika je stvar kada te zovu da predstavljaš svoju zemlju, narod. San snova! Anđelu je u srednjoj školi primetila Danijel Pejdž, nekadašnja srpska reprezentativka, koja sada radi kao skaut, pa je javila Marini da ima neka mala Srkinja… Ostalo znate – priča tata Dragovan.
Kako je izgledao prvi telefonski razgovor sa ćerkom posle osvajanja zlatne medalje.
– Tata, najsrećnija sam na svetu – bilo je prvo što mi je rekla. – Bila je veoma uzbuđena zbog dočeka, to je nešto čega u Americi nema, a na nju je ostavilo veliki utisak. Sećam se da je bila osmi razred osnovne kada je na TV gledala finale u Budimpešti pre šest godina, kada su naše devojke postale šampionke Evrope. Nije mogla ni da sanja da će koju godinu kasnije i ona stati na postolje sa Sonjom, Jelenom, Butulijom…
Kod kuće na srpskom
Anđelin srpski nije tako savršen, ali baš zato, čini je još simpatičnijom devojkom.
– Kod kuće se priča srpski, jedino sa bratom razgovaram na engleskom. Čak, ukoliko pričamo previše brzo, roditelji nas ne razumeju – kroz osmeh će Dugalićeva.
