Ivan Čabrinović (82) upisan je u anale naše fudbalske reprezentacije kao selektor bez utakmice. U predvečerje EP u Švedskoj 1992, posle dirljive ostavke Ivice Osima, koji je sebe doživeo kao selektora bez zemlje, jugoslovenski tim velikih mogućnosti je dat u ruke njegovom dugogodišnjem pomoćniku.
Labudove pesme nije bilo. Neočekivani proboj Danske u polufinale minulog evropskog šampionata razgoreo je njenoj naciji sećanje na seznacionalni trijumf preko puta u komšiluku, a mi ga pamtimo s gorčinom. Još su nam mrski Danci iz 1992. jer su silom prilika dospeli tamo gde smo videli selekciju najzad stasalu za najveća dela. Njihov podvig, to da se razumemo, nema mrlju, ali bi doveka trebalo da pale sveću zemlji iščezloj u vihoru rata. Da ne beše bezumnih glava, možda bi se naš fudbal ponosio najsjajnijim znamenjem osvojenim svejedno da li sa Švabom ili sa Čabrom, a Danska ne bi ni išla na EP, jer kao drugoplasirani u kvalifikacionoj grupi s nama to pravo nisu ni stekli.
– Nema crnjeg osećaja od tih dana. Oko nas u trening-kampu visoka žica, duge cevi i psi, a mi se motivisano spremamo za okršaj prvog kola s Englezima, uvereni da ćemo im pokazati svoga boga, dok slutimo najgore. Kroz nekoliko dana okupi nas Miljan Miljanić, predsednik FSJ, da nam saopšti odluku UEFA da smo izbačeni sa prvenstva kao posledicu sankcija UN, zbog kojih je naš sport ispaštao još nekoliko godina. Kakav smo tim imali, prošetali bismo se kao Šanzelizeom – peče Čabrinovića nesuđena titula evropskog prvaka.
Nađe, međutim, šumadijski šeret, rođen u kragujevačkom naselju Kolonija, mesto i za šalu iz te žuči:
– Ispalo je da sam ja selektor koga je smenila najmoćnija uprava sveta – Savet bezbednosti.
Trumanova jaja i majčina metla
EP 1992. moglo je da bude kruna njegove posvećenosti raznim selekcijama reprezentacije. Vodio je mediteransku, amatersku i vojnu. Bio je u trenerskom timu Ivana Toplaka na OI u Los Anđelesu 1986. i zagrebačkoj Univerzijadi godinu dana kasnije. S Osimom je išao na Igre u Seulu 1988, a 1990. i na Mundijal u Italiji. Samostalni uspeh mu je drugo mesto s mladom reprezentacijom na EP 1990. Bio je devedesetih selektor Bahreina, a radio je i u klubovima Japana, Alžira i Kuvajta.
Ako su Amerikanci presudno uticali na to da se ne dokaže i na najodgovornijem mestu, oni su mu i pomogli da neguje mladalačku zanesenost fudbalom. Jaja u prahu koja su SAD pod predsednikom Harijem Trumanom slale Titovoj Jugoslaviji kao pomoć u posleratnim gladnim godinama prehranila su sirotinju. Vama su na turskoj kaldrmi pred kućom poslužila i u drugu svrhu?
– Kad su Nemci streljali nekoliko hiljada Kragujevčana, među kojima i mog oca, u Koloniji su ostale majke, mlade udovice. Sve je bilo u crnini, ali smo i s bolom u duši i u nemaštini živeli srećno. Konzerve Trumanovih jaja smo mi klinci gužvali i oblikovali kao loptu, a sanjali smo krpenjaču. Majka je nekoliko meseci odvajala za najlon-čarape, koje su u to vreme bile luksuz. Kako ih je kupila, ja ih maznuo. Napravim krpenče srce da ti stane. To je nama bio „adidas“.
Dečačka sreća nije prošla nekažnjeno?
– Kad se majka vratila kući, ubiše se ona i baba Soja, koja me je očuvala, da nađu čarape. Brzo im je bilo jasno gde se dala mukotrpna štednja. Morao sam da pobegnem ispod kreveta, a pošto majka nije mogla da se zavuče za mnom, bola me za kaznu drškom od metle. To su koreni moje fudbalske karijere: Trumanove konzerve i metla.
Počeli ste u Koloniji sredinom pedesetih, a uskoro ste prešli u Radnički, koji je bio na pragu Prve lige?
– U to vreme je drugoligaški fudbal deljen u četiri zone po geografskom principu. Radnički je 1957. bio najuspešniji u grupi s klubovima iz uže Srbije, Trepčom s Kosova i makedonskim timovima. Pobednici su razigravali za dve karte za glavni rang. To su bili Željezničar iz Sarajeva, Split i Borovo. Protiv Želje, u kojem je najbolji bio reprezentativac Ilijas Pašić, nisam dobio priliku, iako sam planiran. Klub mi nije pribavio lekarsko uverenje, neophodno pošto sam još bio omladinac. Željezničar se vratio u najbolje društvo. S njim je pošao i Split.
Jedna utakmica u Skoplju mogla je da otvori ko zna koja vrata?
– Samo malo pre tog baraža, ne mogu da se setim da li protiv Rabotničkog ili Metalca, utakmicu je gledala jedna grupa izuzetnih beogradskih sportskih novinara. Oduševio sam ih, pa su me u savezu preporučili za jugoslovenske nade u predigri za utakmicu s Italijom, koju je reprezentacija na punom Maksimiru potukla sa čak 6:1. Došao sam u Beograd. Navalu je trebalo da činim s blizancima Zvezdanom i Srđanom Čebinac, Dušanom Maravićem i Pavlom Kišom. Jedan igrač, koji je, priznajem, bio bolji od mene u to vreme ozdravi baš tada, pa su vodili njega.
Između dva policajca
Nije vam bilo suđeno i da obučete crveno-beli dres?
– Zvezda je u Kragujevac zbog mene poslala čuvenog Mišu Miloševića, policajca, koji joj je bio zadužen za dovođenje igrača iz cele Jugoslavije. Sastali smo se na železničkoj stanici. Kad je to doznao član uprave Radničkog, takođe policajac, nije časa časio. Nosio je nešto pod miškom. Glavom mi je dao znak, da ga kolega ne vidi, da dođem pozadi do njega. Držao je tri metra štofa. To je bilo kao da vam sada daju garsonjeru. Uhvatio me je i na emociju, pošto je baba Soja plakala kao kiša kad joj je nagovešteno da idem od kuće. Šmugnuo sam sa štofom, a Miša ostao sam za stolom.
U Beograd ste došli u leto 1964. da biste i tu igrali u Radničkom, a posle ste završili u crno-belom taboru?
– U Partizanu sam bio u prvoj polovini 1968, ali me nisu registrovali. Trenirao sam pod palicom Stjepana Bobeka. Odigrao sam neke prijateljske mečeve. Nuđen mi je dvosoban stan, a ja sam tražio i pola miliona dinara. Mogao sam da tvrdim pazar, jer sam imao poziv Lensa, francuskog prvoligaša. Otišao sam s čuvenim menadžerom Brankom Perovanovićem. Dogovorili smo se. Pokazali su mi trosoban stan u kojem bih živeo. Prvi put sam čuo da postoji podno grejanje. Ali, potera me maler. Lens kroz razigravanje nije opstao na moje oči. Preselio se u Drugu ligu prvi put za poslednjih 20 godina. Malte ne da se raspao. Čak je u sledećoj sezoni jedini put u svojoj istoriji bio trećeligaš. Curik. Ostadoh bez toplih podova.
Kopačke ste „okačili o klin“ kad ste zatim polomili nogu. Trenerski poziv je bio opredeljenje bez pogovora?
– Upisao sam Višu trenersku školu od dve godine. Sa mnom je bio Tomislav Ivić, vrlo posvećen školovanju. Za predavače smo imali vrhunski nastavnički kadar. Na časovima fiskulture najteže nam je padalo penjanje uz konopac. Dato nam je deset dana da se izveštimo pa na ispit. Ivić se s velikim naporom domogao vrha, ali s odranim dlanovima sa kojih je kapala krv. Tebi, Čabrinoviću, evo šest i da te moje oči ne vide, rekao mi je ugledni profesor DIF-a, časteći me ocenom budući da je konopac za mene ostao viša matematika.
Debi protiv Mijanića
Prvi posao ste imali kao pomoćnik Gojka Zeca u banjalučkom Borcu, a po njegovom odlasku u Vojvodinu, kad se završila sezona 1972/73, imenovani ste sa 34 godine za glavnog trenera. Na vatrenom krštenju u prvom kolu 1:1 sa Zvezdom?
– Na duel protiv Zvezde s Miljanićem, koji je imao običaj da, čim me vidi, ponosno istakne da je on prvi partizan koji je ušao u oslobođeni Kragujevac, sleglo se 20.000 gledalaca! Urodila je plodom taktika koju sam spremio za napad. Zoran Smileski je utrčavanjem u sredinu vukao za sobom čuvara, a tako je na krilu ostavljao brisan prostor za brzonogog Dževada Kresa. Sredinom prvog poluvremena smo poveli. Mensur Bajagilović je dao gol s prve stative na Kresov oštar centaršut. Na tribinama erupcija oduševljenja. Zvezda je izjednačila preko Jovana Aćimovića. Požrtvovano smo sačuvali nerešeno.
Proćerdano je mnogo bodova, pa ste se razišli s Borcem u toku sezone u kojoj se u Drugoj ligi kragujevački Radnički kao pobednik na Istoku drugi put domogao Prve lige (debi 1969/70), ali je Galenika ispala u Srpsku. Postavljeni ste za trenera umesto Bobeka na novom početku zemunskog tima?
– Uvek sam imao sreću da su predsednici klubova u kojima sam radio bili gospodstveni, visoko inteligentni i fudbalski promućurni. Tako i u Galenici. Patili smo se u Srpskoj ligi, s podmlađenim timom, s nekoliko Partizanovih omladinaca, jer je zrela okosnica Bobekove ekipe dobila ispisnice pošto klub nije mogao da im obezbedi pristojna primanja. Kad smo jedne godine uzeli samo bod u prvih nekoliko kola, bio sam rešen da dam ostavku. Predsednik Bošković me odvratio od nauma. Bio je izuzetno zadovoljan mojim načinom rada i posvećenošću klubu budući da sam na stadionu provodio od jutra do sutra.
Potpuno suprotno današnjim primerima, ostali ste dugo. U osmoj godini, 1982, doneli ste Galenici istorijsku, njenu jedinu sezonu u Prvoj ligi?
– Iz Srpske lige u Drugu smo se vratili 1978. Na pragu debija u najboljem društvu smo bili i 1981. U poslednjem kolu, protiv Teteksa u Tetovu, igrala nam je samo pobeda u neposrednom duelu za prvo mesto, ali golova nije bilo. Uoči te sezone su nas pojačali proslavljeni Zvezdin golman Ratomir Dujković i opaki golgeter Slobodan Santrač, koji je došao iz Partizana, a u suprotnom smeru je krenuo veliki talenat Dragan Mance. Bilo im je po 35 godina. Hteo sam da dovedem dva familijarna igrača, dokazane sportske veličine, da bi drugima iz Galenike predočio kakvi ljudi treba da im budu uzori. U sezoni u kojoj smo se domogli Prve lige kao pobednici Istočne grupe Santrač je bio njen najbolji strelac sa 19 golova.
Za klupske anale je da je prva prvoligaška pobeda ostvarena u petom kolu protiv Zvezde na „Marakani“ (2:1) potpunim preokretom u drugom poluvremenu. Bila je to jedna od preporuka da joj dođete za trenera, pisalo se umesto Zeca kome je izmicalo tlo zbog krize rezultata početkom sezone 1984/85?
– Još dvaput sam bio kandidat za Zvezdinu klupu. Dva dana uoči čuvene Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na kojoj se vodila borba da li će da prevagne struja Slobodana Miloševića ili Ivana Stambolića, zove me Veljko Marković, istaknuti društveno-politički radnik, bivši predsednik Skupštine SD Crvena zvezda, a nismo se videli deset godina. Znao sam da je nešto ozbiljno. Kaže mi da Stambolić hoće da se upozna sa mnom, pošto od prekosutra preuzima vođstvo srpskih komunista i njegova je želja da ja budem Zvezdin trener. To mi je i Stambolić potvrdio u 15-minutnom razgovoru u njegovom kabinetu. Pretrnuo sam, em od ponude, em od njegovog karakterističnog namrgođenog lica. Ostalo je istorija…
Drugi put?
– Postojala je jaka zemunska struja u Partizanu koja me htela za trenera, ali za vreme SP u Italiji 1990. mi je sugerisano da ne potpisujem ništa s crno-belima, pošto ću vrlo brzo postati Zvezdin trener. U Humskoj 1 je imenovan Miloš Milutinović. Na moju nesreću tadašnji Zvezdin trener je osvojio najvredniji trofej u njenoj istoriji.
Obraz protiv Bobekovog Vardara
Čabrinović se prisetio kako su Galenika i on sam sačuvali obraz od glasina da će drugoligaški meč u Zemunu 1979. biti nameštena u Vardarovu korist. Gostima iz Skoplja bi pobeda u finišu takmičenja bila zlata vredna u trci s Trepčom za prvo mesto i ulazak u Prvu ligu.
– Sima Nikolić, bog od centarfora, naš najbolji igrač, ne dođe na trening i ja ga precrtam za utakmicu. Pošto je Vardar vodio Bobek, bivši trener Galenike, moj prijatelj, opšte mišljenje je bilo da ćemo namerno izgubiti. Još kad se čulo da Nikolić ne igra, odmah su počele da kolaju priče da je Čabra uzeo pare. Dobili smo sa 3:1. Vardar je ipak uspeo da uđe u Prvu ligu.
Sanijeva osveta Kaloperoviću
Galenika je još kao drugoligaš pobedila Partizan sa 2:0 na Stadionu JNA u šesnaestini finala Kupa Jugoslavije 1981. Golove su postigli Slobodan Santrač u 84. i Gzim Ljaja u 87. minutu.
– Santrač mi je pre početka rekao da će, ako da gol, loptom gađati trenera crno-belih Tomislava Kaloperovića, smatrajući da ga je on oterao iz Partizana kad je 1980. preuzeo tim od Miće Duvančića. Ni pet-ni šest, Sani je tako i učinio.
Špalir za „mrtvakušu“
Beogradski Radnički se u prvoj sezoni s Čabrom u timu 1965. izborio za povratak u Prvu ligu.
– Ispali smo odmah, ali smo igrali dopadljivo. Barseloninu tika-taku Radnički je gajio još tada. Zvali smo to „mrtvakuša“. Kratkim pasovima među igračima koji su bili odlični tehničari protivnik bi se umrtvio. U ranom delu sezone tako smo savladali Dinamo u Zagrebu sa 2:1. Odali su nam priznanje praveći špalir dok smo izlazili s igrališta pred 25.000 navijača. Bilo je to vreme sa stilom – ističe Čabra.
Senzacija zvana Galenika
Galenikina drugoligaška senzacija u Kupu Jugoslavije 1981/82. nije završena trijumfom u Humskoj u šesnaestini finala. U drugoj rundi je savladan Maribor (2:1), takođe drugoligaš, a spektakl u Zemunu tek je bila utakmica četvrtfinala s Hajdukom (2:1).
– Na stadionu za 12.000 gledalaca bilo je skoro duplo više. Jedan drugom na krkače. U najindustrijskom gradu Jugoslavije u to vreme generalni direktori fabrika su pustili radnike u podne. Dan pre utakmice, da bih motivisao igrače, doveo sam priznate novinare Mišu Vasiljevića i Miroslava Radojčića da održe predavanje o značaju Kupa. U 70. minutu, kako sam klečao pored aut-linije, u magnovenju nisam ni primetio da sam na kolenima debelo zabasao u teren, tražeći od sudije da označi kraj 20 minuta pre kraja. Po završetku nisam znao gde se nalazim. Na molbu Miljanića, koji je bio selektor, dovezao sam istog popodneva neke igrače Hajduka na pripreme u Novi Sad. Tamo sam i zanoćio, pa nisam bio svedok opštenarodnog veselja. Zemun je, pričali su mi, bio blokiran, a po kafanama se tražio astal više.
Santrač je u polufinalu postigao gol na „Marakani“, ali je Zvezda sigurno pobedila sa 4:1.
