Taj, drugi jul 1995, bio je nekima radostan, nekima ne baš.
Mi smo se, eto, radovali. Imali smo i zašto. Usred onih strašnih dana, naši košarkaši, koji su se vratili na međunarodnu scenu posle međunarodnih sankcija, osvojili su prvenstvo Evrope.
Hrvati, koji su osvojili bronzu, priredili su skandal – sišli su sa pobedničkog postolja, ne želeći da slušaju našu tadašnju himnu. I, od tada se na postolje nisu vratili.
Zašto su Hrvati pre 25 godina napustili postolje u Atini, gde su u polufinalu izgubili od Litvanije, koju smo potom mi, kao SR Jugoslavija, pobedili u finalu? Zato što im je to naređeno. Protivurečiti autoritarnom režimu u to doba, dok je oružje još pucalo, a ljudi ginuli, nije baš mogao svako. Pritom je i nacionalni naboj bio izuzetno izražen i kod samih hrvatskih košarkaša. Da nije, ne bi tako, „svi kao jedan“, poslušali naređenje koje im je stiglo.
„Bilo je neko drugo vreme“, prisećao se nedavno tadašnji kapiten Hrvata Stojko Vranković. „Jugosloveni su dobili Litvaniju u finali i mi bismo, da smo ostali na postolju, slušali jugoslovensku himnu. Nakon finala je odlučeno da postolje napustimo. I, svi smo se složili sa tom odlukom koja je stigla iz političkog vrha“.
Naređeno – učinjeno. S radošću. Samo, kada se neko ne ponaša ljudski, to onda ima cenu. Pre ili kasnije. Hrvati kao da sportsku cenu plaćaju od tada pa do… ko zna kada. To njihovo plaćanje, u ratama, traje već dve i po decenije.
Na Olimpijskim igrama koje su bile prva naredna prilika da se dokažu, a i da se konačno susretnemo, oni su nas mimoišli porazom od Australije u četvrtfinalu, pa smo mi morali „sami“ da dokazujemo da smo tih godina bolji, stigavši čak do finala i duela sa SAD (69:95).
Konačno je, 1997, došlo do tog sudara ekipa koje su nastale raspadom SFRJ, i to na Evropskom prvenstvu.
I, isprva se činilo da je Hrvatska izborila trijumf nad „plavima“ u meču uvodne faze, no onda je na scenu stupio naš sadašnji selektor Aleksandar Đorđević i trojkom uz zvuk sirene doneo trijumf od 64:62.
Od tog šoka se Hrvati nisu oporavili, pa su se porazom u narednom meču, od Italije, ostali bez nokaut faze.
Ostali su i tada bez medalje, i naredne godine, i one koja je usledila… Evo, do dana današnjeg.
Hronološki, to izgleda ovako:
1996. Olimpijske igre – 7. mesto
1997. Evrobasket – 11. mesto
1999. Evrobasket – 9. mesto
2001. Evrobasket – 7. mesto
2003. Evrobasket – 11. mesto
2005. Evrobasket – 7. mesto
2007. Evrobasket – 6. mesto
2008. Olimpijske igre – 6. mesto
2009. Evrobasket – 6. mesto
2010. Mundobasket – 14. mesto
2011. Evrobasket – 13. mesto
2013. Evrobasket – 4. mesto
2014. Mundobasket – 10. mesto
2015. Evrobasket – 9. mesto
2016. Olimpijske igre – 5. mesto.
2017. Evrobasket – 10. mesto
2019. Mundobasket – nisu se kvalifikovali
Njihovo prokletstvo silaska sa postolja i dalje traje, a do kad će, ne znamo. Što je najgore po njih, iako imaju istinske košarkaške asove – ne znaju ni oni.
