Rasplet u grupi nije domaćinima Mondijala išao naruku. Iako glavni favoriti, koji su samo godinu dana ranije najubedljivije u istoriji "Kopa Amerike" trijumfovali na ovom takmičenju (Ekvador 9:1, Bolivija 10:1, Kolumbija 5:0, Peru 7:1, Urugvaj 5:1) i mada su Mondijal otvorili vatrometom golova u meču sa Meksikom (4:0), sapleli su se već na sledećem stepeniku i sa nepoznatim švajcarskim igračima igrali nerešeno – 2:2.
Publika u delirijumu
Naša reprezentacija je tu istu Švajcarsku golovima Mitića, Tomaševića i Ognjanova savladala sa 3:0, a potom su dvostruki strelac Željko Čajkovski, Bobek i Tomašević lako izašli na kraj sa odbranom Meksika i doneli pobedu od 4:1. Jugoslaviji je, dakle, za prolaz u dalje takmičenje bio dovoljan i bod, Brazilcima je igrala samo pobeda.
– Na dan utakmice, Rio je bio kao košnica – sećao se Rajko Mitić.
– Gradom su krstarili otvoreni tramvaji prepuni navijača. Svi su išli na "Marakanu". Tribine su bile krcate. Svuda poklici, igra, pesma. Niko od nas nije mogao da čuje ni sopstvene misli. Znali smo da Brazilci žele revanš za 1930. godinu, ali nismo ni slutili da će nam se dogoditi jedan veliki peh. Ponajmanje ja .
|
Brazil zemlja fudbala: |
Priča o tome kako su desetorica "plavih" istrčala na megdan jedanaestorici domaćih fudbalera, ušla je u legendu.
– Rano smo stigli na pozornicu. Zagrevali se, posmatrali publiku u delirijumu. Čudili se, malo se i plašili. Pred početak utakmice, po starom običaju najradije sam poslednji izlazio na teren. Prolazeći kroz izlaz, uspravio sam se i glavom udario o ogradu tunela. Osetio sam da mi se krv sliva niz vrat. Okrenuo sam se i vratio u svlačionicu gde me je doktor Aca Obradović iznenađen dočekao. Ušili su mi ranu na glavi, stavili čalmu i preko nje kapu sa crvenim krstom koju mi je dao jedan brazilski bolničar.
Velški sudija Grifits nije hteo ni da čuje da utakmica sačeka povređenog Jugoslovena.
– Susret je počeo bez mene. Pojavio sam se posle dvadeset minuta i zaigrao sa turbanom. Dočekali smo i kraj poluvremena. Na odmoru, čujem kako napadaju Mrkušića. Kažem igračima: "Ljudi, šta vam je, što se svađate? Nije sramota, igramo 0:0 sa Brazilom pred 200.000 njihovih navijača!" Svi u čudu. Misle, od udarca sam pobrkao stvari. A ja prosto nisam znao da je domaćin poveo golom Ademira već u 4. minutu, dok sam bio u svlačionici – pričao je Mitić.
Jugoslavija je stvorila nekoliko šansi protiv domaćina, ali nije imala snage da se do kraja suprostavi. Kad je Zizinjo povisio rezultat na 2:0, sve je bilo gotovo. "Plavi" su spakovali kofere i vratili se kući.
Domaća publika je već slavila titulu. Njihovi ljubimci su im priredili prave kanonade golova u mečevima sa Šveđanima (7:1) i Špancima (6:1). Blistao je Ademir, koji je postigao šest od 13 pogodaka. Glavni rival Urugvaj sapleo se već na prvom koraku – igrao nerešeno sa Špancima (2:2) i s teškom mukom savladao Švedsku sa 3:2.
Rio u noći pred utakmicu, 17. jula, nije spavao. Karneval je trajao do zore. Kapije "Marakane" bile su u nedelju ujutro otvorene već u osam, a do deset časova na tribinama je bilo više od sto hiljada ljudi. A, navijači su tek dolazili! Na stadionu i oko njega grmelo je od raketa i petardi, svuda se osećao miris baruta. Posvuda su bili transparenti "Pozdravljamo prvake sveta".
Domaći tim je odmah navalio da postigne pogodak. Prvih pola časa igralo se samo pred golom Maspolija. Čak je i visoki Varela, kapiten i dirigent igre "urusa", dva puta morao da stane na gol crtu i spašava mrežu. Jednom se i Andrade bacio kao golman i glavom sprečio siguran pogodak. Prvih 45 minuta prošlo je bez golova. U nastavku – ista slika. Domaći napadaju u talasima i najzad Friaka pogađa mrežu.
"Karioke" vode sa 1:0. Titula je tu, na dohvat ruke. I onda, šok za šokom. Zadovoljni igrači domaćeg tima povlače se u odbranu i čekaju kraj. Sad Urugvajci napadaju. U 65. minutu Skijafino lobuje Barbosu – 1:1. Trinaest minuta posle toga Čigija prodire po krilu. Svi očekuju centaršut, a on iznenada šutira i postiže gol. 2:1 za Urugvaj, koji osvaja drugu titulu prvaka sveta. Atmosferu na "Marakani" posle završetka utakmice najbolje je opisao predsednik FIFA Žil Rime: – Stajao sam potpuno sam uz aut-liniju. Nigde počasne straže, bez govornika za postavljenim mikrofonom, nema himne. Brazilci su plakali, a Urugvajci su se plašili da se vesele da ne bi provocirali publiku. Držao sam zlatnu statuu i nisam znao šta bi s njom.
Kao na pogrebu
Onda sam spazio kapitena Varelu, predao mu "Niku", potapšao ga po ramenu i to je bilo sve. Ljudi su plakali i odlazili sa stadiona kao sa pogreba Najveći stadion na svetu ispraznio se u najvećoj tišini. Ljudi su se gušili u suzama. Na tribinama su ostala pet mrtvih tela. Jedan gledalac je nastradao od uboda nožem, drugi od hica iz revolvera. Trojica su umrla od infakrta. Ti navijači nisu mogli da podnesu da je njihov tim izgubio. Urugvajci su se sklonili u hotel. Tek kad je pala noć, u strahu su krenuli kući. Vozili su se pustim ulicama, bežeći iz avetinjskog Rija…
Kazna bez zločinaAdemir i Zizinjo, najveće zvezde brazilskog fudbala početkom pedesetih godina, podelili su sudbinu Zika – bili su fudbalski bogovi koji se nisu okitili svetskom titulom. Ipak, i dalje su godinama uživali popularnost, punili stadione i tresli mreže. To se ne može reći za maleroznog golmana Barbosu. Iako se našao u idealnom timu Mondijala, nije bilo Brazilca koji baš njega nije okrivio za pogodak Čigije i gubitak titule. Legenda kaže da više nije mogao ni da trenira bez provokacija i prebacivanja, da su mu zabranili posao radio-komentatora, da su mu predlagali da održava travu na "Marakani", i to samo pred golom gde mu je sudbina okrenula leđa. Jednom su mu čak poklonili deo stative gola koji je neuspešno čuvao, a on je odneo kući i spalio. – Maksimalna kazna za neko teško delo u Brazilu je 30 godina zatvora. Ja svoju kaznu odrađujem već pola veka iako nisam kriv – izjavio je Barbosa neposredno pred smrt 2000. godine.
|
Sutra – Brazil zemlja fudbala (8): Suzama ispratili "desetku"
