Jedino u vreme Olimpijskih igara u drevnoj Grčkoj prestajali su ratovi među polisima, gradovima-državama. U moderno doba, fudbal ima moć i da prekine i da pokrene ratove. Česti su primeri kad međudržavne ili međunarodne netrpeljivosti, ma koliko se zvanični trudili da ih prevaziđu ili sakriju "pod tepih", dođu do tačke usijanja na samo jednoj fudbalskoj utakmici.
Strast južnjaka
U Južnoj i Srednjoj Americi pogotovo. Strasni kad vole i još strasniji kad mrze, ljudi na ovim podnebljima neretko imaju "fitilj" kraći od Evropljana i Severnih Amerikanaca. Jer, fudbal za njih nije ni obična zabava, ni SPORT, ni posao. Ona je sve to zajedno i više od toga – način života, porodična i nacionalna čast. A, u čast se ne dira bez ozbiljnih posledica.
Tri slučaja idu u prilog ovoj tvrdnji. Kad je Maradona na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1986. godine postigao gol protiv Engleza na nepropisan način, poslavši loptu pored zapanjenog golmana Šiltona u mrežu udarcem pesnice, ceo svet je osudio ovaj njegov potez, još više činjenicu da nije priznao greh već ostavio sudiju u zabludi da je sve učinio u granicama dozvoljenog.
Fer-plej je umro – jadikovala je nekadašnja britanska (fudbalska) Imperija. Ovo je Božja ruka – vrištali su od sreće Argentinci, pa i sam Maradona. Jer, za "gaučose" to nije bio običan gol. Bio je to bunt poniženog protiv nadmenog, ustanak siromašnog protiv bogataša, osveta porobljenog protiv zavojevača. "Božjom rukom" Maradona je, verovalo se u zemlji u kojom ga od tada smatraju božanstvom, Argentini vratio dostojanstvo posle Folklandskog rata u kojem su Englezi na silu preuzeli vlast na ostrvcima u Južnom Atlantiku.
Fudbalska planeta je razapela i Luisa Suareza što je spasao Urugvaj od ispadanja u četvrtfinalu Mondijala 2010. kad je u utakmici protiv Gane loptu zaustavio na liniji gola rukom, iako nije golman nego napadač. Pravda ne pobeđuje uvek: Gana je propustila da realizuje penal, "Urusi" su otišli u finale, a u Urugvaju su mirno konstatovali da "cilj opravdava sredstva" i "da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno". A, fudbal je i ljubav i rat. Jedan pravi pravcati rat izbio je zbog fudbala.
U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Meksiku 1970. došlo je do nereda na tribinama na revanš utakmici između Salvadora i Hondurasa. Navijači domaće selekcije bili su izuzetno brutalni prema gostima, koje su morale da čuvaju jake policijske snage. Vlada u Tegukigalpi je brzo odgovorila odlukom da svi građani Salvadora, kojih je u Hondurasu bilo oko 10.000, moraju da napuste zemlju u roku od 24 časa.
I mada je odigrana "majstorica", na neutralnom terenu u Meksiko Sitiju, dve zemlje više ništa nije moglo da pomiri. Opšta pomama, demonstracije, razmeštanja vojnih garnizona na granici, doveli su 14. jula 1969. do izbijanja rata u kojem je za četiri dana poginulo 3.000 ljudi, 28.000 bilo ranjeno, njih oko 30.000 ostalo bez krova nad glavom, a oko 15.000 žitelja Hondurasa primorano da emigrira u Gvatemalu… Kad je u pitanju Brazil, ovakvih drastičnih primera i velikih ljudskih tragedija nije bilo, ali je istorija fudbalskog rivalstva sa Argentinom prepuna – hoda na ivici žileta.
Upitate li prosečnog fudbalskog navijača u bilo kojem kutku ove loptaste planete za kakvu trzavicu između ove dve velike države, razmimoilaženja, vojne sukobe ili neku drugu vrstu konfrontacije, teško da će se setiti nekog primera. Ali, zato mnogi odlično pamte brojne utakmice, pobede i poraze, pa i najspornije detalje iz susreta ova dva fudbalska giganta koji su zajedno osvojili sedam titula prvaka sveta.
Počev od 20. septembra 1914. kad su "gaučosi" u prvom međusobnom okršaju u Buenos Ajresu slavili pobedu od 3:0, tokom proteklih 100 godina najbolje selekcije ove dve zemlje odigrale su 95 utakmica. Argentinci su pobedili u 36, Brazilci jednu manje, a 24 susreta je završeno nerešeno. Gol-razlika je takođe na strani plavo-belih – 151:145. O intenzitetu ovog rivalstva dovoljno govori i podatak da se od 1946. selekcije ove dve zemlje nisu susrele na terenu punih deset godina! Svedoci tog doba kažu da je mržnja bila tolika da jedni drugima ne bi dali ni gutljaj vode u pustinji!
Evo šta se dogodilo: u utakmici koju je Brazil dobio sa 6:2 mladi Ademir Menježeš je argentinskom reprezentativcu Bataljieru brutalnim startom slomio nogu. Par meseci kasnije, isti rivali sreli su se u finalu Prvenstva Južne Amerike i opet slična situacija: igrač u žutom dresu Žair Roza Pinto kapitena Argentina Salomona šalje pravo u bolnicu. Epilog: noga slomljena na dva mesta, neredi, opšta tuča na terenu, štampa koja u obe države poziva na linč i suprotnu stranu obasipa najtežim mogućim uvredama. "Hladni rat" je završen tek 1956. godine kad su se Brazil i Argentina sreli u glavnom gradu Urugvaja – Montevideu.
Koreni tih sukoba možda potiču iz tridesetih godina prošlog veka, kad su se Argentinci podrugljivo ponašali prema brazilskim fudbalerima, ne propuštajući priliku da ih nazivaju "makaukitos" – majmuni i praveći larmu na tribinama koje inače prave ove životinje u džungli. Dakle, ovaj ružni sindrom rasizma, protiv kojeg se FIFA i UEFA bore svih proteklih godina, nije nov i nije vezan isključivo za jedno mesto – to je, nažalost, univerzalna i svevremenska pojava.
Među najpoznatijim slučajevima koji su podgrejali netrpeljivost između Brazila i Argentine je čuvena "bitka za Rozario" iz 1978. godine. Igrom slučaja, na Svetskom prvenstvu igranom u "zemlji gaučosa", ove dve ekipe našle su se u istoj polufinalnoj grupi završne faze. Njihov međusobni okršaj završen je bez golova – 0:0, a na obe ekipe osuto je drvlje i kamenje, uz pitanje – gde nestade onaj dobro poznati južnoamerički uragan virtuoznosti. Umesto driblinga – rat, umesto tehnike – prekidi i opasni prekršaji. Bilo je i povreda, Neto i Ardiljes morali su da napuste teren.
Lavina ka golu
Brazil zemlja fudbala: |
Poslednje dve utakmice su odlučivale ko će u finale. Brazil je igrao sa Poljacima popodne, Argentina sa Peruom uveče. Ko ostvari ubedljiviju pobedu – ide u finale. Pre početka ove drame Brazilci su bili u prednosti za jedan gol, a kad su savladali Poljsku sa 3:1 puna tri časa bili su jednom nogom u završnici Mondijala.
A onda je počeo meč Argentina – Peru. Golman gostiju Kuriga je poručio: "Nisam prvi rođeni Argentinac u reprezentaciji Perua. Kuća mi je u onoj zemlji koja me je primila". Nije ni slutio šta će se dogoditi. Prava lavina sručila se ka njegovom golu.
Čuveni napadači "gaučosa" Kempes i Luke postigli su po dva pogotka, u strelce su se upisali i Tarantini i Hauseman i sa 6:0 Argentina je trasirala put ka finalu sa Holanđanima i, potom, prvoj tituli prvaka sveta. Kao eho, odzvanjale su optužbe brazilske javnosti da su peruanski igrači dobijali po 10.000 dolara da puste domaćine šampionata…
Sudar titanaKo je najbolji fudbaler planete svih vremena? Brazilac Pele ili Argentinac Maradona? Iako pravog odgovora nema, jer ova dva igrača pripadaju različitim epohama, a i igrali su na drugačijim pozicijama u timu – Pele je bio napadač, a Maradona ofanzivni vezni igrač – njihovi navijači širom sveta, pa i oni koji ih nikad nisu gledali, tvrde da je prava "desetka" i "kralj" samo jedan.
Evo nekih fakata o obojici: Pele je osvojio tri, a Maradona jednu titulu prvaka sveta; Pele je odigrao 92 utakmice za Brazil i postigao 77 golova, Maradona je u 91 meču za Argentinu strelac bio 34 puta; Pele je tokom karijere postigao 1.281 gol, Maradona 311; Pele je bio najbolji igrač Mondijala 1970, a Maradona 1986; Pele se igrački dokazao u Brazilu i SAD, Maradona je slavu stekao i u Evropi; Pele je dobio mnoga priznanja – između ostalih su "SPORTista veka" u izboru MOK, "L’Ekipa" i "Rojtersa" i "Fudbaler veka" po FIFA i "Frans fudbala"; Maradona je najbolji igrač sveta za 1986. i 1987. i strelac "Gola veka" po izboru FIFA; Pele ima 27 klupskih titula, a Maradona devet, doduše u zahtevnijim ligama… Ništa od ovog ne mora da bude presudno, jer jedni će uvek vikati "Pele!", a drugi "Maradona". Činjenica je da se njih dvojica međusobno – ne podnose. |
Sutra – Brazil zemlja fudbala (6):
