Kosovo će uvek biti moja kuća!

Na Kosovu, sredinom devedesetih godina prošlog veka…
"Ovaj mali igra fudbal kao što Majkl Džekson igra dok peva", komentarisali su u školskom dvorištu, dok je maleni plavušan, star tek desetak godina, pravio čarolije sa bubamarom.

Koju godinu kasnije, u vreme kad je počelo stradanje Srba u pokrajini, taj isti "Džekson", sada već tinejdžer, posle dva meseca nemilosrdnog bombardovanja i nemogućeg života u Kosovskoj Mitrovici, sa ocem je bežao od surove sadašnjosti u lepšu budućnost. Stvarnost je zamenio maštom i snovima o lepšem životu i uspehu u fudbalu. Provukao se od Kosova do Srbije, preko Beograda stigao do Novog Sada. Zagrlio brata Bojana, koji je horor proleća 1999. doživeo i preživeo u Beogradu…

Sada, deset godina kasnije snovi se ostvaruju. Ono o čemu je mali "Džekson", danas "Veliki Miloš" maštao, obistinilo se. U omiljenoj zabavi voljene Srbije on je – najbolji. Stvarno najbolji! Dobitnik je "Zlatne lopte", priznanja namenjenog fudbaleru godine u Srbiji. Ko ima bilo kakvu sumnju, neka pogleda pod Milan, Real Madrid, Mančester Junajted…

"Hvala svima koji su glasali za mene, ali tvrdim da ne bi pogrešili da su glas za pobedu dali bilo kojem drugom reprezentativcu Srbije. Svi su zaslužili nagradu. Svako je pokazao koliko voli Srbiju, koliko se ponosi što nosi njen dres i da će se uvek boriti da ona pobeđuje. Srećan sam, presrećan. Saznanje da imamo autoritet. Da na svakom koraku u Evropi možeš čuti hvalospeve o nama "orlovima", znači mi koliko i "Zlatna lopta" koju sam primio", kaže Krasić na početku razgovora u Novom Sadu, gradu u koji je stigao pre tačno deceniju…

Otišao u Moskvu i – pogodio
Upravo zato podsetili smo se dolaska u "srpsku Atinu", ratne, grozne, stravične 1999. godine…

"Dva meseca bombardovanja proveo sam na Kosovu. Potom sam sa ocem krenuo u Novi Sad, stariji brat Bojan, već je bio član Vojvodine. Mi smo se nametnuli u nekadašnjim turnirima regiona Srbije. Svake godine igrali su Istok, Zapad, Vojvodina, Beograd, u mlađim kategorijama. Mi smo bili članovi Rudara iz Kosovske Mitrovice. Preko Bojana saznali su da i mlađi burazer igra dobro. I pozvali da dođem na neku vrstu probe. Tu sam dobio "drugog oca" u liku Ilije Pantelića, direktora omladinske škole Vojvodine. Neopisivo je šta nam je značila podrška i toplina tog čoveka".

Ipak, život u kući ne Velikog već starijeg brata bio je presudan za to što Srbija danas ima u fudbalskoj reprezentaciji nešto što neodoljivo podseća na Mesija…
"Verovatno bih se vratio na Kosovo da nije bilo Bojana. Imao je ključnu ulogu. Bio sam baš klinac, odvojen od roditelja teško bih izdržao još dugo. Ovako, držao se njega, izgurao svaki udar tuge, nostalgije, mislio samo i samo na fudbal. Vremenom sam sticao prijatelje i u Novom Sadu. Sada, eto, to je moj drugi grad.
Roditelji su ostali na Kosovu".

"Tu ne postoje nikakve šanse da se bilo šta promeni. Bar milion puta pokušao sam da ih ubedim da se presele, da će živeti lepše, komotnije, mirnije. Nema šanse. Majka je nedavno i operisana na Kosovu, u situaciji kad ne znaš da li će biti struje, vode, šta od lekova i opreme ima u bolnici… Odbila je sve moje pokušaje da uradimo to u Beogradu. Hvala Bogu, dobro je, oporavlja se.

Detinjstvo je najlepša stranica u životu svakog čoveka…
"Kosovo je simbol muka postalo od NATO bombardovanja. I ne bih se više vraćao na to. Bilo je, šta je bilo. Ali, moje detinjstvo bilo je zaista lepo. U rodnom gradu, sa drugovima koje najviše voliš, uz fudbal, treninge, igranje u školskom dvorištu, sve ono što klinca čini radosnim. I sada jedva čekam svaku priliku da odem dole. Tako će biti do kraja života. To je moja kuća! Da, ima mnogo problema i svaka čast ljudima koji ostaju dole, bravo za hrabrost, vernost otadžbini. Znam mnoge koji nikad ne bi napustili Kosovo. Ako nije problem, idemo dalje… Na neku drugu priču".

U Novom Sadu smo, gradu gde je Miloš ostao neočekivano kratko. Godinu i po seniorskog staža u Vojvodini i odlazak.

"Žao mi je što nemam neki duži, značajniji trag u srpskom klupskom fudbalu. Takve su bile okolnosti. Stigao sam čak i do kapitenske trake u Voši. Ali, brzo je stigao poziv velikog kluba, giganta kakav je CSKA. Otišao sam u Moskvu i pogodio. Doslovno – izveli su me na put. Stigao sam u prave ruke, kod trenera koje je umeo da me spremi za veliku scenu. Nije požurio da me gurne u vatru već me pažljivo kalio. Video je da može da napravi igrača od mene. I uradio je to na najbolji mogući način".

Rusija, Moskva, veliki grad, još veća hladnoća i duga zima. I mladi Miloš Krasić, ali bez pratnje brata Bojana?
"Svakom srpskom fudbaleru kad spomeneš moguć odlazak u Rusiju on prvo pita za zimu i hladnoću. Nisam imao tu mogućnost da se bavim meteorologijom i prema klimi biram gde ću da se zasposlim, odnosno igram fudbal. Otišao sam u Moskvu i ponovo naišao na veliku pomoć. Ko zna šta bi se i tu dogodilo da kraj sebe nisam imao Hrvata i Bosanca. Ivicu Olića i Elvira Rahimića. Svi znaju da su oni sjajni fudbaleri, ja garantujem i njihovu ljudsku veličinu. Bili su mi od neprocenjive važnosti. Od upoznavanja grada, vožnje na trening, do fudbalskih saveta, pomoći u svakom trenutku. Ostalo je "samo" da budem profesionalac što sam, moram da naglasim, naučio na vreme. Bio sam svestan da treba da radim mnogo više, budem mnogo bolji od Rusa, jer sam stranac i da ću tako uspeti. Imao sam i volju, želju, vidite gde me sve to dovelo".

Šest godina u CSKA. Previše ili…
"O tome bi moglo dosta da se diskutuje".

Voleo bih u Španiju ili Italiju
Već posle druge sezone u Rusiji počele su priče o selidbi?
"Vreme je za odlazak, ali sada definitivno. Ostalo je pitanje već u januaru, mislim da postoji 10 odsto za realizaciju te opcije ili posle svetskog prvenstva, što je daleko izvesnija opcija. Čim smo u Ligi šampiona pobedili Bešiktaš, a čelnici kluba posle utakmice mi zakazali razgovor, znao sam da će jedina tačka dnevnog reda biti da ostanem i na proleće u Moskvi, nastavim ovu uspešnu misiju u Ligi šampiona. S druge strane, znam da ima prostora da još napredujem, a to ću moći u jačoj ligi. Ruski šampionat jeste sve kvalitetniji, iz godine u godinu stižu sve bolji stranci, podižu nivo, ali od mene je dosta. CSKA ću uvek voleti i mislim da sam se odužio klubu koji me afirmisao".

Nije teško izabrati i kad si u situaciji da biraš. Real ili Milan, možda Engleska. Muke…

"Pokušaću, sa tom namerom čekam vreme odluke, da uspostavim kompromis finansije-sportski motiv-privatni život".

Da postoji mogućnost direktnog izbora nove sredine?
"Španija ili Italija"!

Miloš Krasić ima staž u svim reprezentativnim selekcijama. Od najmlađih, pionirskih, kadetskih, preko omladinske, mlade sa kojom je tri puta bio učesnik završnog turnira šampionata Evrope do "A" tima.

"Pamtim debi za "A" tim, protiv Norveške, u Beogradu, prijateljska utakmica, bilo je 1:1. Kakav je to osećaj bio, bez obzira što sam prethodno igrao za sve selekcije i uvek davao sve od sebe da pobedim.

Tokom dve godine staža u seniorskoj selekciji Srbije doživeo neuspeh u kvalifikacijama za EURO 2008. u Austriji i Švajcarskoj i ogromnu radost posle uspeha u kvalifikacionom ciklusu za Mondijal 2010. u Južnoj Africi. Reč je o istoj grupi igrača?

"Tvrdim, niko od nas igrača nije više želeo da odemo na evropsko prvenstvo. Trebalo je da se plasiramo, imali smo grupu u kojoj je moglo da se osvoji i prvo mesto. Nismo uspeli, ali su te greške pomogle da sada budemo ispred Francuske i Rumunije. Jasno je da mislim na male utakmice. Sada smo i pred meč na Farskim Ostrvima u glavi stvarali pritisak da samo sa 300 posto ozbiljnosti možemo da pobedimo i izbegnemo neke neprijatnosti kojih ne želim ni da se sećam. Na sve to, došao je Radomir Antić, veliki čovek i trener. Selektor ima ogromne zasluge za moje igre, konačno, i za "Zlatnu loptu". Stvorio je familijarnu atmosferu koja je garant za uspeh u fudbalu. Svaka njegova reč na treningu, savet na utakmici, prijateljski razgovor u hotelu, svakom igraču značio je korak napred i tako se dostigao pobednički nivo. Nema razloga da se u celoj priči bilo šta menja".

Na Mondijalu u Africi Srbija će igrati protiv Gane, Nemačke i Australije.
"Dobili smo tešku grupu. Nemci su favoriti jer imaju tradiciju uspeha na velikim takmičenjima i iskustvo u borbi za trofeje. To im je, moglo bi se reći, nacionalno obeležje. Prva utakmica, protiv Gane, je ključna. To je malo finale za nas. Pobeda bi nam donela samopouzdanje za nastavak. Gana ima tri-četiri vrhunska igrača, koji igraju u najboljim evropskim klubovima. Ne bih obećavao čuda, neka ona dođu spontano".