Počećemo priču rečima profesora dr Dušana Nedeljkovića, akademika, tada, 1983. godine, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti: „Radojka Živković je vrhunski narodni umetnik koga su tokom više decenija njenog neumornog delanja, sa podjednakim uživanjem slušali ljudi iz naroda i najviši muzički stručnjaci. Ona je u našoj narodnoj umetnosti ostavila neizbrisiv pečat svoje izuzetne ličnosti, čoveka i umetnika, kao uzor budućim naraštajima u oblasti narodne muzičke kulture“.
Radojka je bila savršen muzičar, kompozitor, pevačica, muzička legenda, deo kulturnog nasleđa srpskog naroda, ali i tri države u kojima je živela.
Radojka Živković, kćerka Tihomira Tomića, rodila se 1923. godine u selu Globoderu, pored grada Kruševca u Kraljevini Jugoslaviji. Tika „Globoderac“, poznati svirač i učitelj harmonike, nije želeo da mu dete svira – „da se bavi muškim poslovima“ – kako je govorio.
Ali sudbina je išla drugim tokom.
Radojka je imala izuzetan interes za harmoniku, za tu, u njenim detinjim očima, čarobnu igračku, za taj čarobni instrument, po kome je njen otac Tihomir znalački i muzikalno prebirao prstima, a ona je to u sebe upijala kao sunđer.
Pamtila je kuda idu očevi prsti i prsti njegovih učenika, i koristila je svako očevo odsustvo da je majka u tajnosti popne na stolicu, da joj stavi tešku harmoniku na sto i da joj razvlači meh harmonike kako bi mala Radojka mogla da svira, odnosno, da imitira oca. Vremenom je mala Radojka i sama na krevetu uzimala harmoniku i bez majke svirala na njoj.
Dok je tako jednom potajno vežbala, neočekivano se otac Tihomir, protivnik svake pomisli da žensko čeljade svira takav fizički težak instrument, ranije vratio kući i čuo muzikalnu svirku.
Pitao je suprugu Daricu ko to svira, nadajući se da je to njihov stariji sin. Majka je uplašeno rekla: „Nemoj da je grdiš! To je naše Radojče.“
Tihomir je bio veoma iznenađen i kao najčuveniji učitelj harmonike, tog vremena, nije mogao da zapostavi neviđeni talenat, i to kako je govorio ’božji dar’ pronađen kod svoje kćerke.
Od toga dana bio je vrlo posvećen u podučavanju male Radojke, a ona mu je uzvraćala zahvalnošću i meteorski brzim napretkom. Prvo su svi u familiji bili oduševljeni sviranjem male Radojke.
Voljeni ujak, tadašnji zamenik Ministra poljoprivrede u vladi Kraljevine Jugoslavije, Božidar Popadić je odmah angažovao najbolje majstore da se napravi specijalna harmonika za malog ’vunderkinda’.
Prvi zvanični nastup Radojka je imala u Gledston hotelu u Kruševcu. Glas o talentovanoj devojčici se širio. Tikina družina je svuda, gde je bilo potrebno, nastupala: svadbe, sabori, posela, restorani i hoteli. Radojka je ređe nastupala i to samo na izvesnim mestima, prilagođenim njenim godinama. Otac je brinuo pre svega o njenom zdravlju, a potom o lepom sviranju.
– Moraš dobro da jedeš i da se baviš sportom, jer je važno da sačuvaš svoje zdravlje! – govorio je brižni otac.
Uskoro je Radojka prevazišla u znanju ne samo očeve učenike, nego i samog oca! Uživala je posebnu naklonost i simpatije pet godina starijeg Tineta iz Mrmosa, koji se prema njoj odnosio kao stariji brat.
Uskoro, ona je počela njega da podučava uz svog oca, a honorar su joj bile bombone i drugi slatkiši. Dok je toga bilo, bilo je i podučavanja Tineta, kada bi toga nestalo, mogli su samo da pričaju.
Radio Beograd
Tihomir je, 1932. godine, doveo svoju devojčicu i najbolju učenicu na audiciju u Radio-Beograd, susreo se sa tadašnjim šefom muzičkog programa i simfonijskog orkestra Radio-stanice u Beogradu, gospodinom Mihajlom Vukdragovićem.
– Gospodine seljače! – obratio se Vukdragović Tihomiru – šta želite?
– Audiciju – reče Tihomir.
– Šta pevate? – pitao je Vukdragović Tihomira.
– Ne ja, nego moja ćerka – samouvereno reče visok i naočit Tika.
Radojka se popela na „šustiklom zastrvenu šamlicu“ i zapevala: „Jova Ružu kroz sviralu zove i Oj livado, rosna travo“.
Kada su solistički izvanredno odsvirane i milozvučno otpevane pesme krenule u etar, bilo je potpuno jasno, da je mala „Čarapanka“ zakoračila putevima najviših muzičkih domašaja.
