Susretima s nekim ljudima beskrajno se radujemo, ma koliko kratko trajali i ma koliko dugo da čekamo na njih. Svako na svoj poseban način doprinosi toj radosti, a Saša Matić to čini svojim besprekornim glasom i pesmama koje poštovaoce njegove muzike diraju u one najtananije strune duše.
Zato je ove tri i po godine od njegovog poslednjeg gostovanja u Australiji i vredelo čekati na novu turneju, koja je počela u petak uveče, još jednim nezaboravnim koncertom u Adelajdu.
Ni dani pripreme za intervju nisu bili dovoljni, jer mi je umalo srce stalo kada mi je jedan od organizatora preko telefona ležerno rekao: „Evo ga Saša pored mene, pa se dogovorite kadaćete da se čujete“.
Nikad neću zaboraviti kako mi je čovek koji peva “Ko si ti“ i druge vanvremenske hitove, tako prijatnim tonom rekao: “Zdravo Jelena“, dok su se meni u glavi vrtele slike iz dvorana u kojima desetine hiljada ljudi gromoglasno pevaju sa njim.
Htedoh da mu kažem da ima dobar glas, ali pomislih kako je to već čuo mnogo puta ranije.
Prvo o čemu sam želela da razgovaram sa Sašom bio je njegov novi album “Dva života“ koji je objavio krajem 2021. Interesovao me je pre svega proces kroz koji jedan umetnik prolazi u stvaranju albuma.
Kako si odabrao pesme išta je to što želiš da ovim albumom preneseš publici?
– Proces je ovaj put bio dugačak, zato što sam imao vremena, pa sam mogao da se posvetim albumu na pravi način. Birao sam pesme bez žurbe, a sve je počelo dve godine pre korone. Imao sam sve vreme ovog sveta, kad sam hteo komponovao sam, snimao, spavao… Ali, za vreme pandemije sam rešio da sve otpevam i da izaberem, pre nego što se ponovo stvore uslovi za koncerte. Bio sam u Australiji u aprilu 2019. godine, a od tada do danas mnogi su prošli kroz izuzetno težak period. Zato, ono što bih najviše želeo da prenesem publici, to je da vreme nije stalo, da život nije stao i da je najbolji lek za sve muzika. Muzika je moj život, muzika je lek za dušu i ja sam joj veran od malih nogu – kaže Saša Matić.
Počeo si da se baviš muzikom u ranom detinjstvu. Kada si shvatio da je muzika tvoj životni put? Šta je bio prelomni trenutak?
– Znao sam odmah. Kad sam prvi put uzeo harmOniku u ruke, to je bilo to. Onda su stizale kasete kao omiljeni rođendanski pokloni, a najčešće je to bio Halid Bešlić. Međutim, moja prva pesma koju sam naučio je “Nadalina“, i sve te dalmatinske izraze i monolog Borisa Dvornika znao sam napamet. Bila je to glavna zabava kad nam dođu gosti i kad mi otac kaže “hajde Nadalinu, od početka“. Tada sam već znao da je muzika moj život i kako je vreme odmicalo to sam spoznavao sve više. Jednostavno, bilo je neminovno da se bavim muzikom.
Ko su bili tvoji uzori?
– To je sigurno Oliver Dragojević. I kao muzičar, instrumentalista, autor i kantautor, a najviše kao pevač. Od narodnjaka, Šaban Šaulić. On je bio neprikosnoven, a kasnije je bio i moj veliki prijatelj. Tu su i Halid Bešlić, Haris Džinović, a voleo sam da slušam i Reja Čarlsa, Majkla Boltona i koncerte Fredija Merkjurija i Kvina. Koncert na londonskom Vembliju posebno. Volim dobar zvuk, tako da i kad idemo na more, nosim sa sobom svu svoju “skalameriju“, kako to moja porodica kaže za zvučnike i opremu. Kćerka me je skoro pitala, “tata, jel’ će stići još neki zvučnik iz Australije“, a ja joj kažem:„Naravno!“
Postoji li formula za uspeh? Kako se postaje muzička zvezda?
– Ja pripadam generaciji kojoj mnogo toga nije bilo dostupno. Morali smo da se borimo više i da se stalno dokazujemo da bismo uspeli… Ne kažem da to inače ne treba tako, ali danas snimiš kadar i postaviš ga na Jutjub i ako te ljudi zapaze, ti si već jednom nogom zakoračio na estradnu scenu. To je nekada bilo jako teško. Recimo, kad sam 1994. upoznao Šabana Šaulića, ceo svet je bio moj, a danas su takve stvari normalne, daleko lakše možete doći do svojih uzora. Inače, vrlo je teško nositi slavu i biti uspešan. Danas mislim da što si normalniji, duže ćeš trajati. Estrada ima neka pravila koja treba da se poštuju, a ja verujem da ako poštujem druge, i mene će poštovati.
Pevanje u duetu s vrhunskim ženskim vokalima, snimanje albuma, spotova… Da li je tvoja karijera od dvadeset godina ustvari uživanje u poslu kojim se baviš?
– Najviše volim da sam na sceni, ali isto tako obožavam da snimam u studiju, da komponujem, da sarađujem s meni dragim ljudima. Najmanje od svega volim snimanje spotova. Ali, da biste bili uspešni, morate da se nosite i sa nekim stvarima koje ne volite da radite i za koje se ponekad i ne pitate.
Postaviću ti i jedno verovatno mnogo teško pitanje: Koju pesmu izdvajaš kao najdražu?
– Moju? Jel mora baš da bude jedna? Hajde da ipak izdvojim nekoliko… Volim “Hoću da ostanem s tobom“, “Loša stara vremena“, ali “Anđeo čuvar“ je tu kao jedan od najboljih tekstova Marine Tucaković, i to je neki moj početak. Takođe, “Kad ljubav zakasni“ je posebna pesma.Kad uđeš u dubinu tog teksta, samim tim se posloži i melodija i aranžman i reči, i onda to daje jednu celinu koja prosto ne može a da ne oduševi. Mada, pošto dosta pevam i držim mnogo koncerata, trudim se da ne slušam svoje pesme, zato što recimo novi album i novi snimak se sluša dok ne ugleda svetlost dana, a onda to pevaš do kraja života. E pa bilo bi mnogo da još i slušam svoje pesme… (smeh). Tako da se trudim da slušam druge stvari, a svoju muziku ostavljam vama na slušanje i da vam je pevam kad god je to moguće.
Za kraj, otkrij nam u čemu još uživaš osim u muzici, kada nisi na turnejama i koncertima?
– Volim rekreaciju. Sad smo bili u spa centru, i otkrili smo da u hotelu ipak imaju saunu, iako su rekli da nemaju, tako da našoj sreći nije bilo kraja. Imam trenera u Beogradu, vežbamo nekoliko puta nedeljno i to me opušta. Dok vežbam ne mislim ni o čemu drugom. U slobodno vreme volim i da se družim s prijateljima, da se okupljamo… Volim i more, leto, krstarenja brodom… To su sve stvari koje me ispunjavaju.
Kada se snovi ostvare
U karijeri si održao mnogo nezaboravnih koncerata širom sveta, a nedavno je u Zagrebu 40.000 ljudi pevalo uglas s tobom. Opiši nam taj osećaj.
– To je teško rečima opisati, zato što sam pevao pre četiri godine u dve zagrebačke arene, pa onda u dve beogradske, i onda kad to završite, kazete „e, ne može bolje od ovoga, to je to“. Ali onda opet dođu koncerti u Zagrebu i shvatiš da može i više i dalje. I svaki put će verovatno, dok budem živeo, snimao i trajao, biti tako. Svirali smo i u Osijeku, a 17. decembra održaćemo i prvi koncert u Splitu. Zatim sledi Novi Sad, Beč, pa Beograd. To su neke stvari koje sam sanjao i želeo. Tu je opet ona moja deviza da što sam normalniji, duže ću trajati. Mogu ja da pevam najlepše, ali mnogo drugih stvari treba da se posloži, mnogo kvaliteta treba da bi bio tu gde sam danas.
Koncerti za svoju dušu
Kada slušaš muziku za svoj groš, koji žanr i koje muzičare biraš?
– Uvek sa sobom nosim zvučnik iz Beograda, pa pustim sebi nešto što mi prija. U poslednje vreme slušam “lajv“ koncerte, Dragojevića, pa Boltona i njegovu verziju pesme “Yesterday“ koju je obradio sa simfonijskim orkestrom. Slušam i Kvin, ali recimo pred spavanje uglavnom biram nešto laganije.
Sidnej, pa Brizbejn
Odmah posle koncerta u Adelajdu, Saša Matić je sa svojim bendom i specijalnom gošćom Dunjom Vujadinović otputovao za Sidnej, gde će ove subote nastupati u Srpskom centru u Bonirigu.
Turneja se nastavlja u nedelju u Brizbejnu, u Srpskom centru u Vilavongu, a zatim sledi četvorodnevni predah. Idućeg vikenda turneja se završava koncertima u Melburnu u petak, 25. novembra (Trak Lounge Bar Toorak) i dan kasnije u Pertu, u Srpskom centru u Madingtonu.
