Mladi australijski umetnik srpskog porekla Stanislav Kačar (26) predstaviće se svojim kratkometražnim filmom “ Leaving Lildž Lane“ u Melburnu. Premijera je zakazana za utorak, 27. septembar, u 17 sati u bioskopu Palas u Komo centru, u Sout Jari. Bio je to jedan od povoda za intervju sa mladim umetnikom.
Šta vas je inspirisalo za stvaranje ovog kratkog filma?
– Ideja se javila na vrhuncu izolacije. Mislim da to možete i da osetite u filmu, iako nisam direktno aludirao na pandemiju. Naime, teme filma su u velikoj meri priče o identitetu i izolaciji, i o tome kako da se sami s tim nosite. Sama ideja je došla tokom jedne vožnje vozom, ali je reč o mladim ljudima koji pokušavaju da otkriju sebe. Želeo sam da ispričam priču o nekome ko se vraća u svoj rodni grad, u potrazi za identitetom – kaže Kačar.
Kad se kod Vas rodila ljubav prema filmu?
– Bilo je to još 2009. godine kada sam u osmom razredu snimao filmove u dvorištu sa prijateljima. Tada sam zavoleo ne samo mesto ispred, nego i iza kamere. Imao sam sreće, pa sam tokom daljeg školovanja u Sandringem koledž naišao na značajan podsticaj razvoja u umetničkom pravcu. Proveo sam nekoliko godina eksperimentišući u oblasti ambijentalne muzike i pozorišta, da bih 2019. odlučio da upišem na RMIT, gde sam studirao ekran i medije.
Ljubav prema muzici i filmu u najboljoj kombinaciji dolaze do izražaja upravo u Vašem najnovijem ostvarenju. Reč je o kratkom filmu za koji ste napisali scenario.
– Da, reč je o filmu koji traje 33 minuta. Moj poslednji film, koji sam radio na RMIT-u, trajao je oko 13 minuta. Napisao sam scenario i radio sam produkciju. Uradio sam montažu i dizajn zvuka. Tako da je ceo film prilično samostalan projekat. Da budem iskren, montaža filma bio je najizazovniji deo. I samo snimanje je bilo izazovno. Reč je o najvećem snimanju koje sam ikada uradio, ali je ujedno i velika satisfakcija.
Kada bi trebali da odredite, šta ste pre svega?
– U ovom trenutku ja sam mnogo stvari, ali pre svega sam pisac. Pišem muziku, knjige, scenarije, vodim film, ali šta god da jesam, ja sam na kraju dana – umetnik. Čak i ako za nešto nisam siguran, ono u šta sam uveren jeste kako postižem ciljeve. Svi malo tragaju za dušom i malo traže prave znakove. Tako da bih rekao da je ovaj film više prikaz onoga što sam možda bio pre pet godina. Dakle, glavni lik ima 19 godina, koliko je meni bilo u to vreme. Upravo tada mi se otvorio svet na neverovatan način i odjednom su mi svi putevi kuda sam mogao da idem bili tako jasni – objašnjava sagovornik „Vesti“.
Koji su vaši dalji planovi?
– Imao sam plan za tri kratka filma pre dve godine. Jedan će se zvati „Čekaonica“, a scenario za njega je skoro gotov. Reč je tridesetim godinama prošlog veka, u vreme Velike depresije. To je zapravo set u Velikoj depresiji. Drugi je vrlo ambiciozan poduhvat i ticaće se teme nege starih lica u budućnosti – zaključuje Stanislav Kačar.
Majka najveća podrška
Stanislav Kačar je rođen i odrastao u porodici koja neguje umetnost. Njegova majka, Sanja je 1999, kada je Stanislav imao svega dve i po godine, došla u Australiju iz Beograda. Dosad je objavila četiri knjige i uspešno se bavi slikarstvom.
– Moja majka je sudski prevodilac, a pisanjem se bavila i pre nego što sam ja rođen. Kasnije sam joj pomogao u prevođenju knjiga. Prevođenje poezije je uvek izazovno, ali i nagrađujuće. Bilo je zaista odlično biti deo toga. I uvek je sjajno raditi s njom jer upravo ona je bila velika podrška mojoj umetnosti na svakom koraku. Bila je 100 odsto uz mene i nikada joj se ne mogu dovoljno zahvaliti za to – emotivno će Stanislav Kačar.
Srbin od glave do pete
U razgovoru o identitetu, Stanislav Kačar kaže da sebe smatra Srbinom.
– Odrastao sam u Australiji, ali sam imao prilike da više puta posetim Beograd i moj osećaj je kao da poznajem te ulice, imam osećaj kao da mi je to dom. Poslednji put sam bio 2015. Tako davno, ali opet to je bila ogromna kreativna iskra za mene. Kao eksplozija i zaista bilo je fantastično. Uostalom, mene i zovu srpskim Australijancem jer to je upravo to što sam ja.
