Što bi rekao Josip Pejaković: Žena mi je spremila neke pite za puta. Ižljubim se sa ženom i sa sinovima, jedna reč, i na put.
Petak, dva sata noći, pa na Internacionalni aerodrom u Sidneju. Čudo pravo. Ovde je aerodrom usred grada. To je svakako retkost. Na aerodrom me vozi profesionalni taksista Dalibor Prijić. On je ove godine domaćin hadžija u Sidneju.
Hadžije slave Svete careve Konstantina i mater mu Jelenu. Neće da naplati. Zato sam mu doneo mali poklon – sok od šljiva. Dalibor me i vratio sa aerodroma, hvala mu.
Na svakom putovanju je gužva, neizvesnost. Ima nekih malih razlika, ali u suštini sve je pod kontrolom. Što se tiče problema oko korone, nema ih, Bogu neka je hvala.
Poletesmo iz Sidneja za Beograd preko Dubaija. Kod nas u Bosni ima velika strmonita šuma, zove se Dubljaj. Mora da su oni čuli od nas za taj izraz, te ga preuzeli ili se meni samo čini.
Do Dubaija se leti 13 časova i 55 minuta. Dugačko brate. To vreme se provodi u dosadi. Sedi se, šeta, stoji i rade se vežbe da krv bolje cirkuliše.
Svakako da se moli Bogu i govori Isusova molitva. Gospode Isuse Hriste, sine Božji pomiluj nas. Ta molitva može uvek da se izgovara i dok vozimo auto, zidamo, ma uvek.
Kako je prošlo skoro pet vekova ropstva, prođe i višesatno putovanje. Lepo je napisao Janko Laušević knjigu „Godina prođe dan nikad“.
Prođe i taj dan, odnosno noć. Stigoh u Beograd. Kako to? Pa krenuo sam u petak po ponoći u Beograd, a bio u petak pre ponoći. Svakako da se uračunava i onih osam sati vremenske razlike između Srbije i Australije.
Umorni junaci
Avion se spusti u Surčin, a mi presrećni. Na carini nikakvih problema, kao i uvek. Svako čeljade radi svoj posao. Pregledaše nam dokumentaciju i po svoje stvari.
Iako umorni osećamo se junačni, jer preletesmo ni manje ni više nego 12.036 kilometara, koliko ima do slavnog nam stolnog i prestonog Beograda.
Mene čeka sin Ilija koji je odselio sa porodicom i živi u Beogradu. Hajde tamo, hajde ovamo, dok se ne doteturasmo do automobila. Naroda ima jako mnogo. Znam da nas iz Dubaija nije mnogo došlo, šta je sad?! Doputovalo mnogo iz Zapadne Evrope…
Sad bih rekao dve stvari. Ono je sve nekako neuredno. Opravlja se, krpi se asfalt, skele, ograda pomoćna, nešto nije odrađeno kako treba i slično. Toga u Australiji nema. Onaj parking nikakav, ono tamo nekako neskladno itd.
Ipak, meni je to sve lepo! U tome sam odrastao, odslužio vojsku, rezervu i odselio se iz drage Srbije. Isto je kad se ode u stari grad tj. Jerusalim. Sve čoveka podseća na Srbiju, kao da ti neki blagoslov dela po stomaku ili celom telu. Srbija je to, brale.
Dok dođosmo do Banovog Brda beše subota.
Meni sve neobično. Vozi me desnom stranom, kroz one staze i bogaze, kroz neke lavirinte, uske hodnike, dok ne dođosmo do cilja.
Dakle, odspavah pola noći i na posao kad je svanulo.
Vidim dečica porasla. Nikola trenira fudbal, a Teodora peva u horu. To im je zanimanje pored škole koja je glavna.
Kad je odjutrilo odveli smo Teodoru na vežbanje pored Svetosavskog hrama i opet posetili veliku srpsku svetinju. Jednu od najvećeg pravoslavnih svetinja na celom svetu.
Pored velelepnog hrama ima mali hram koji je kao kapela Novom hramu. Lepa crkvica. Rekoh Iliji i snajki Marijani dok je Teodora bila na času da je ovaj mali hram napravljen za 57 dana. Oni se začudiše.
U poseti igumaniji Evgeniji
Dan lep i topao. Narod gamiže po gradu i odmara se oko hrama. Tu je i Gradska biblioteka i spomenik Karađorđu.
Turista i poklonika mali milion, te brate lepo da se tako šta pogleda. Ima svega da se kupi – od ikona, brošura, sveća, a pored ima voća, povrća… Ja sam kupio jagode, sveže.
Popili smo po kafu, šta li. Pošto nisam imao razmenjenog novca, Ilija je plaćao u dinarima. Uh, dobro je tako. Častih, a ne plaćah.
Popodne smo Ilija i ja otišli do manastira Rakovice na večernje, a posle sam popričao sa igumanijom Evgenijom koju monahinju poznajem skoro 50 godina.
Ona je kćerka jereja Ljubomira Petronijevića koji je mlad umro, a patrijarh German je bio staratelj Evgenijinog brata Miliše, dok smo učili bogoslovlje.
Patrijarh se potpisivao na đačku knjižicu kao staratelj. Tako sam bio poznanik Patrijarha i veliki prijatelj onda mlade monahinje Evgenije, sestre mog najboljeg drugara Miliše, sada popa u Americi.
Dugo smo pričali u trpezariji gde sam mnogo puta bio počašćen vinom i rakijom i svakom drugom đakonijom. Dugo smo pričali dok se nisam izvinio što dugo ostadosmo, pa smo otišli.
Manastir je procvetao za 40 godina dok sam po Australiji. Tu sam mnogo radio u slobodno vreme, te su me kaluđerice volele kao mlađeg brata, kao Milišu i druge. Ima još jedan hram ispred zidina manastira. Lep parking, ma sve savremeno, lepo i dobro.
Dan završih telefoniranjem i planiranjem. Osećajima nema kraja. Povezujem sve šta se izdešavalo od kada sam došao.
I pored svega prođe subota i dođe nedelja. Baš kako piše u Svetom pismu Starog zaveta. „U početku stvori Bog Nebo i Zemlju … i bi veče i bi jutro dan prvi“.
Prvo jutro na liturgiju u hramu na Banovom Brdu, posvećenom Svetom Georgiju.
