Srbin iz Rumunije, Simo Tomić, došao je u Australiju pre 33 godine. Poreklom je iz Banatske klisure, a voli da kaže da je njegovo selo Radinja najlepše na svetu.
Od oca je nasledio ljubav prema golubovima, a od dede ljubav prema pčelama, tako da danas u Melburnu ima pet košnica i proizvodi organski med.
Dok šetamo s Tomićem kroz njegovo dvorište puno voćaka, on nam priča:
– Golubovi su moji ljubimci. Imao sam ih kod kuće, a sada ih gajim ovde, u Australiji – kaže kroz osmeh.
Pokazuje nam goluba Marjana s kojim je postigao najbolje rezultate. Tomić drži i tekire, arape i niške arape. Za golubare, to su sve poznati srpski visokoletači.
– Kada sam stigao u Australiju 1987. godine, 2. januara, baš za moj rođendan, tražio sam visokoletače. U to vreme nisam znao druge golubare, pa sam išao po pijacama, tražio i uspeo da nabavim prvo jednog, pa dva, tri. Poklanjali su mi i poštari koji bi ih uhvatili. I od tada ne stajem – kaže sagovornik “Vesti“.
S godinama je upoznao brojne istomišljenike u Melburnu, pa su osnovali Srpski klub golubara.
– Sastajemo se jednom mesečno u Srpskom klubu i razgovaramo o golubovima, kako ih hranimo, lečimo, kako lete, šta je najbolje za njih. Ovde su najveći problem sokolovi, kojih ima mnogo. Pustiš pet golubova, a vrate se dva ili možda tri. A da pucaš na njih ne smeš, kazne su velike, a možemo da zaradimo i zatvor. Ja sam sa mojim golubom uspeo da napravim najbolje vreme 2011. godine, i to pet sati i 31 minut. Od tada niko nije bio bolji – značajno će Tomić, sećajući se da su u osnivanju kluba golubara učestvovali i Mića Novaković, Zoran Janićijević i Rajko Simić.
Na pitanje kako nabavljaju golubove, objašnjava:
– Ja sam moje golubove napravio ovde, tako što sam ih kupio na pijaci ili dobio na poklon od drugih golubara. Pokojni Mile Davidović iz Adelajda mi je, recimo, poklonio dva para. Da donesemo golubove iz Srbije je vrlo teško i kazne su velike. Toliko je strogo na aerodromu da zaista nema šanse. Ako te uhvate možeš da zaglaviš zatvor, plus 50.000 dolara kazna. Tako da niko neće da rizikuje da donese jaja ili golubove – naglašava Tomić i pokazuje nam svoj priplod.
I dok razgledamo golubarnik, naš sagovornik otkriva šta je važno.
– Visokoletač mora da ima ćubu na glavi, ako je nema – to nije visokoletač. Da je grudat, da je lep golub, da lepo izgleda, drži krila gore, mada ima i onih koji ih drže dole, ali ovi drugi su mnogo lepši. I kad ih pustiš da lete, moraju da idu visoko. Ovako mora da izgleda visokoletač: da ima kratak, debeo kljun, lepu ćubu, lepo perje. Ovaj golub ima 13 godina, i star je, ali dobar golub. Otac mu je isto bio Marjan, ali kad je udarila bolest izgubio sam 130 komada, tako da sam morao ponovo da počnem sa 15 – tugaljivo će Tomić.
Pokazujući nam 17 parova priploda, objašnjava nam da o svakom golubu vodi evidenciju, kada su prstenovani, da li su bolesni, i da li im se daje lekove.
– Sve to zapisujem ćirilicom, koju sam naučio u školi “Sveti Nikola“ u selu Radinja. Mi, Srbi iz Rumunije, možda drugačije pričamo srpski, ali još držimo do svog jezika. Ja sam naučio i moju decu. Žena mi je Rumunka, i naslednici s njom govore rumunski, a samnom srpski, Ali i ona priča srpski i naučila je, kao i deca, da piše ćirilicu. Pričinjava mi zadovoljstvo da pričamo naš jezik, da ga ne zaboravimo. Neko kaže, ne treba vam jezik. Trebaće nam jednog dana. Nemojte da zaboravite jezik, braćo. Nema veze gde god da idete, to će nam uvek trebati – ističe Tomić.
Druga velika ljubav su mu pčele. Njegov deda Toma Živojinović iz Sokolovca je držao pčele i imao je 40 košnica.
– Svi su ga znali, bio je dobar pčelar, a ja sam kao dete uvek išao sa njim. Vadili smo zajedno med, a kako sam to voleo nastavio sam i ovde. Kod košnica sam patentirao jedan izum. Ispod rešetke u košnici postavio sam kao pleh u koji stavljam ulje od repice, jer ovde imamo problem s bubama i leptiricama. One se u tom ulju udave, pa pčele nemaju problem. Osim toga, ovo možeš da otvoriš i zimi, pčelama neće smetati, ukoliko treba da očistiš pleh – značajno će Tomić.
U dvorištu danas drži pet košnica.
– Ovde je pravilo, moraš da se registruješ kao pčelar, i ne smeš kod kuće da imaš više od pet košnica. Na farmi možeš da ih imaš više. Za pčelarstvu moraš da imaš i znanja. Tako ja i danas učim, ponekad i od početnika, ako zna bolje. Pretprošle godine sam izvadio iz četiri košnice 340 kilograma meda. Ljudi kažu da nije tačno, ali kako sam imao pomagače oni mogu da potvrde. Inače, imamo jako dobru pašu ovde, i pčele preko cele godine izlaze, osim kad imamo kišu i kada je malo hladnije – priča naš sagovornik.
Tomić se ne zaustavlja! Kao što su mnogi zahvaljujući njemu zavoleli golubove, tako danas ima ljude koje obučava pčelarstvu.
Imam 15 momaka koje podučavam. Ima ih i starijih, kao što je Dragutin Tomić, koji je golubar, ali i mlađih. Bilo bi mi drago da mladi krenu da se bave pčelarstvom. Mi stari ćemo da odemo, a oni moraju nešto da nauče od nas. Da nastave da drže pčele, jer bez pčela ćemo nestati – zaključuje Simo Tomić.
Prijateljski sa komšijama
– Sa komšijama nemam problema. Tako je kad ne dozvoljavaš da golubovi idu kod njih na krov. S komšijama moraš biti prijatelj, a ne da se svađate. Ako pričaš sa svima i poštuješ ih, i oni će tebe poštovati – ističe Tomić.
Naslednici
Po Tomićevim rečima, deca su danas više zaljubljena u televiziju i kompjutere, a ostavili su golubove po strani.
– Moj sin voli pčele i golubove. Trenutno radi kao učitelj u Vijetnamu, ali kad se vrati nadam se da će nastaviti ovaj moj sport – veselo će naš sagovornik.
