Srpska zajednica širom Australije, kao i ljubitelji fudbala širom Petog kontinenta, opraštaju se od Dragoljuba Džimija Milisavljevića, koji je preminuo prošle srede u Melburnu, u 71. godini.
Odlazak golmanske legende i člana Sokerusa sa Svetskog prvenstva 1974. u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj, vratio je sećanja na lik i delo čoveka koji je fudbalu posvetio ceo život i oprobao se u ovom sportu na gotovo svim poljima.
Džimi je bio sjajan čuvar mreže, ali i odličan igrač u polju. Oprobao se i kao trener i sudija, a bio je i funkcioner u srpskim klubovima, kao i u Fudbalskom savezu Viktorije. Sve to je stalo u skoro šest decenija aktivnog bavljenja fudbalom, koji je za Milisavljevića bio više od igre na travnatom terenu.
Džimi je bio tih, miran i povučen, to bi se u najkraćem moglo reći o čoveku koji je ispisao plodnu istoriju u fudbalskim krugovima Viktorije, ali i čitave Australije. Vrhunac njegove slave je svakako nastup u državnoj reprezentaciji Australije 1974. godine. Da je sve to bilo tako, najbolje znaju oni koji su ga poznavali.
Rođen je 15. aprila 1951. u Melburnu, od oca Slavoljuba i majke Milice, koji su se doselili u Australiju 1949. godine iz mesta Belosavci, smeštenog između Kragujevca i Aranđelovca u Srbiji. Otac Slavoljub bio je poznat u Melburnu po nadimku Koreja, po kojem su i Džimija mnogi poznavali i tim imenom ga oslovljavali.
Milisavljević je uspešnu karijeru počeo da gradi u Futckrej Džastu, šezdesetih godina 20. veka. Još kao tinejdžer je stasao za prvi tim ovog kluba jugoslovenskih, ali pre svega srpskih iseljenika u Australiju. Činio je čuda među stativima, bio i talentovan i odvažan, a na terenu je plenio svojom robusnom sportskom građom.
Debitovao je za seniorski tim Džasta na svoj 17. rođendan, u aprilu 1968. godine. Bio je u početku rezerva tada neprikosnovenom Marku Fodeu i već 1969. osvojio je svoj prvi veliki trofej. Pod trenerskom palicom legendarnog Zvonimira Raleta Rašića, Džast je 1969. godine osvojio titulu prvaka Viktorije, prvu od tri u svojoj karijeri.
Milisavljević je naredne sezone postao nezamenljiva „jedinica“, a ubrzo je počeo da brani i za seniorsku reprezentaciju Viktorije, nakon što je uspešno odradio staž u mladoj selekciji, kao kapiten.
Za reprezentaciju Viktorije igrao je protiv fudbalskih velikana kao što je brazilski Kruzeiro, protiv kojeg je i debitovao u julu 1973. Branio je i protiv mađarskog Ferencvaroša i poljske Legije iz Varšave, ali je ipak u većini drugih mečeva prednost imao tadašnji prvi golman državnog tima Australije Džek Rajli. Upravo njih dvojica bili su izbor Raleta Rašića, kada je 1974. poveo Sokeruse na prvo svetsko prvenstvo u istoriji.
Rašić je, pored Džimija, u državni tim tada pozvao i nekadašnjeg Milisavljevićevog saigrača, takođe Srbina – Dragana Daga Utješenovića, a poziv je zaslužio još jedan fudbaleri iz Džasta, Hrvat, Branko Buljević. Ipak, Rajli je bio neprikosnoven, pa je Džimi bio rezerva na Mundijalu, a nije imao sreće da posle tog Svetskog kupa 1974. upiše bar jednu zvaničnu utakmicu za Sokeruse.
Branio je samo na nezvaničnim susretima, ali sama činjenica da je bio među 22 odabrana igrača za Mundijal, donela mu je oreol fudbalskog besmrtnika, kojeg Australija nikada neće zaboraviti.
Povreda šake, koja ga je zadesila u jeku karijere, sprečila ga je da dostigne još veće visine. Nakon što je 1975. morao na operaciju povređene ruke, sve ređe je dobijao priliku među stativama, ali je tada došao do izražaja njegov igrački dar koji je pokazivao i u mlađim kategorijama.
Zanavek će ostati upamćeno finale Ampol kupa 1975. godine, kada je Džast igrao za trofej protiv Helasa iz južnog Melburna. Milisavljević je bio na klupi, a kako se meč bližio kraju na semaforu je i dalje stajalo 0:0. Tadašnji trener Čedo Ćirković, koji je 2020. takođe, otišao na večni počinak, ostao je bez rezervnih igrača na klupi i uveo je u igru Džimija. I to u špic napada! Milisavljević se odužio da bolje nije moglo – postigao je gol u produžetku i doneo Džastu pobedu i trofej.
U drugoj polovini sedamdesetih Džimi je napustio Džast i prešao u Karlton Srbiju (današnja Fitcroj Siti Srbija). Bio je i golman, i igrač, i trener u ovom srpskom klubu iz Melburna. Kasnije se oprobao i kao funkcioner, a bio je i u upravi Springvejl Belih orlova, u vreme kada je njegov sin Milan s uspehom nosio dres najboljeg srpskog kluba u Viktoriji.
I pod starije dane ostao je veran fudbalu. Pratio je srpske klubove u Melburnu, a pre svega Fitcroj Siti Srbiju u kojoj je za života ostavio neizbrisiv trag.
Uživao je u životu i putovanjima sa suprugom Milicom (Cicom), sa kojom je dobio sina Milana i kćerku Miriam. Iza Džimija ostaje i šestoro unučadi – Nikola, Jovana, Stefan, Petar, Marko i Luka. Svi oni će s ponosom govoriti da je njihov deda bio veliki Dragoljub Džimi Milisavljević, jedan od najznamenitijih Srba koje će pamtiti Australija.
Sudija i funkcioner
Kada je smogao snage da aktivnom igranju fudbala kaže zbogom, Džimi Milisavljević je odlučio da se aktivira kao fudbalski sudija. Nekoliko sezona delio je pravdu na utakmicama u državnim ligama Viktorije, a kada je dostigao starosnu granicu i morao da se povuče, angažovao se u Fudbalskom savezu Viktorije. Devedesetih je radio u „kući fudbala“, najpre kao član i direktor Upravne komisije državnih liga, a zatim i kao komesar u FS Viktorije.
Okrugla lopta pobedila “jajastu“
Džimi je od malena bio svestran sportista. Voleo je i fudbal po australijskim pravilima i aktivno ga igrao sve do svoje dvadesete. I u tom sportu se isticao kvalitetom, pa je bio priključen ekipi Karltona za igrače do 19 godina. Ipak, ljubav prema fudbalskoj bubamari je prevladala i Džimi je rešio da se u potpunosti posveti najpopularnijoj igri na planeti. Nije pogrešio.
Strast prem ribolovu
Džimi je poslednjih godina bio i redovni član Srpskog ribolovačkog udruženja u Melburnu, u kome je pored članstva bio i u upravi. Pored lepe kuće koju je pre nekoliko godina sagradio, kupio je i „kuću na točkovima“, s kojom je putovao na razne destinacije širom Australije sa njegovom Cicom. Nažalost, kada je došlo vreme da u starije dane uživa, njegov put je prekinut nepuna dva meseca pre 71. rođendana. Svi koji su ga poznavali, a ima ih zaista mnogo, pamtiće ga kao vrhunskog sportistu, sportskog radnika i izuzetnog čoveka.
