Proteklog četvrtka u Vulongongu kraj Sidneja, porodica, rodbina i prijatelji ispratili su na večni počinak Boška Tešanovića, koji je preminuo 20. januara u Beogradu. Boško je bio najveći donator za izgradnju Hrama svetog Save u Beogradu i Crkve svetog Jovana krstitelja u Daptu, u Vulongongu.
Decenijama je nesebično pomagao članove naše zajednice u Australiji, crkve i srpske organizacije. Bio je poznat i uspešan poslovni čovek u našoj zajednici i šire. Iako Boško nije više sa nama, ostaće sećanje na njega kao čoveka velikog srca koji je uvek bio spreman da svakome pomogne.
Boško Tešanović je rođen u Krupi na Vrbasu, u Republici Srpskoj 1938. godine. Za života je, prilikom svakog našeg susreta, govorio da je Srbin i srpskoga roda, da je rođen u selu kraj Manjače, gde je rođen i pesnik Petar Kočić čije pesme je rado čitao. I sam je postao pesnik. Govorio je da su njegove pesme takve da u njima čovek može biti na nebu, ali i u ponoru. Voleo je i gusle da svira. Kad god bi imao vremena svirao je gusle za sebe, porodicu i poznanike.
Sećao se i svog detinjstva, kada je sa pet godina ostao bez oca, a malo kasnije i bez majke. Često je spavao u staji i radio samo za hranu. Bili su to preteški dani za dečaka kojeg su mnogi od milja zvali – naš Bole. Pre dolaska u Australiju, mesec dana je lutao po gudurama i preživeo mnogo muka.
Sa 21 godinom je došao u Australiju, gde je mnogo postigao u materijalnom smislu. Sećajući se svog teškog detinjstva, uvek je pomagao one kojima je pomoć bila potrebna. Pomagao je nacionalne organizacije, crkve i obične ljude. Pomoć je davao s ljubavlju, s osmehom i od srca. Bio je najveći pojedinačni donator Hrama sv. Save na Vračaru. Darivao je najpre 100.000 dolara, a zatim 40.000 evra. Kupio je i najveći krst, vredan 60.000 dolara. Uvek je govorio da će za Srbiju dati sve. Zalagao se za ekonomske reforme u Srbiji i davanje olakšica ljudima koji su se penzionisali u Australiji, a zatim se vraćali u Srbiju.
Prvi donator
Boško je po sopstvenoj želji sahranjen u Vulongongu. Opelo su služili otac Ljupko Čubrilović, starešina crkve u Daptu čiju je izgradnju Tešanović nesebično pomagao, i otac Branko Bosančić, starešina Crkve svetig Joavana Krstitelja u Vulongongu. Opelu i sahrani su prisustvovala rodbina i brojni prijatelji familije Tešanović.
Otac Ljupko je kroz suze govorio o pokojnom Bošku, koji mu je rođak i sa očeve i sa majčine strane, rekavši da Boško nije bio sebičan i da je svakome pomagao od srca, ne žaleći ni novca, ni truda ni vremena. Oca Ljupka i njegovu sestru Boško je doveo u Australiju i pomogao im da započnu novi život. Popadija Drina je još jednom iskazala svoju zahvalnost za sve što je Boško učinio za njih, crkvu i našu zajednicu.
Prijatelji Žarko Romić i Smilja Ćosić su nam rekli da je Boško za većinu njih u Daptu bio sve. Radio je za crkvu, za naš narod i srpstvo. Dolazio je redovno u hram i bio prvi donator. Rado je pričao sa svakim i voleo da se druži s ljudima.
Put siročeta sa Manjače
Na sahrani na groblju Lejksajd u predgradju Kanahuka, sin Rade je pročitao oproštajno pismo na engleskom čiji prevod donosimo:
„Danas se opraštamo od još jednog pripadnika velike generacije koja je preživela Drugi svetski rat i pretrpela patnju koju moja generacija i generacija moje dece nikada neće razumeti. Generacija koja je putovala svetom bez sredstava, znanja stranih jezika i često s vrlo malo obuke. Napravili su nove živote sebi i porodici i izgradili nove zajednice, crkve i klubove od svojih snova, strasti i žrtve.
Nakon što je kao dečak ostao bez roditelja – komunisti su mu ubili oca, a tri meseca kasnije majka mu je preminula nakon rođenja brata koji je takođe umro – odgojili su ga stric Rade i porodica.
Godine 1957. odlazi od kuće da radi razne poslove u Vojvodini, u Srbiji. U junu iduće godine odlučio je da napusti Jugoslaviju, kako bi izbegao regrutaciju u vojsku, u kojoj je ubijen njegov otac. Boško je uspeo da pobegne u Austriju, gde je smešten u izbeglički kamp, odakle je krenuo na dugo putovanje. U aprilu 1959. brodom stiže u Australiju i radi različite poslove, seče šećernu trsku, vozi mašine po snežnim planinama, pa čak i vodi prodavnicu voća dok pohađa časove engleskog. Iste godine postaje osnivač srpske crkve u Vulongongu.
Boško se 1963. ženi se Marom Mirić. Zapošljava se u elektrolitičnim rafinerijama i topionici bakra u Luci Kembla. Godine 1966. dogodila se tragedija kada labavi poklopac popusti i on padne u bačvu sa sumpornom kiselinom. Kolega ga uhvati, spasi ga od smrti, ali su mu noge ostale unakažene. Da se stvar zakomplikuje, njegova žena je tada bila dve nedelje trudna sa mnom“, prisećao se očevog života Rade Tešanović.
Biznismen, odbornik i donator
U oproštajnom pismu dalje kaže i da se njegov otac tokom oporavka posvetio učenju engleskog i planovima za budućnost, studirajući računovodstvo.
„Početkom 1970. otvorio je kancelariju poreskog agenta „Bosco Accounting“ u naselju Kringila, a 1973. godine Mara mu je rodila drugog sina – Boška mlađeg. Zbog svoje radne etike, odlučnosti i strasti za pomaganjem ljudima, posao mu je išao dobro, ulagao je u razvoj nekretnina i uključio se u lokalnu zajednicu. Postao je dobrotvor i kum lokalne crkve Sv. Jovana Krstitelja u kojoj se danas obavlja opelo. Čak je bio izabran za odbornika u Gradskom veću Šelharbora. Kada je 1979. prodao svoj biznis, preselio se s porodicom u Sidnej i otvorio novu poresku praksu 1980. godine, a zatim gradi i nekoliko kuća.
Njegov angažman u zajednici nastavlja se tako što je postao predsednik Srpskog centra Bonirig i član raznih drugih srpskih klubova. Raspad Jugoslavije potaknuo je njegov interes za budućnost u Srbiji. Bio je očaran izgradnjom Hrama sv. Save na Vračaru i postao je donator. Za to je odlikovan Ordenom Sv. Save prvog stepena, jednim od najviših crkvenih priznanja koje se dodeljuju onima koji nisu sveštena lica.
Od 1994. godine sve više provodi vreme u Srbiji, stičući nekretnine i poslujući i zalažući se za ekonomske reforme i razvoj zemlje, što je dovelo do njegovog preseljenja u Srbiju. Godine 1994. i 1996. blagosloven je s dvoje unučadi, Roksandom i Maksimom.
Poslednjih šest godina mučio se sa zdravljem, a nakon što je nedavno proslavio 84. rođendan i našu slavu, bio je slab. Nedavni pad i kovid bili su previše za njega. Većina nas če ga se sećati kao čoveka koji je uvek pokazivao velikodušnost, postigao mnogo u svom životu i uživao u društvu ljudi.
Danas se, tata, opraštamo od tebe i zahvaljujemo ti na svemu od tvoje dece, unučadi i svih onih čiji si deo života bio,” poručio je Boškov sin Rade Tešanović.
Posle sahrane, familija i brojni prijatelji su se okupili u sali Crkve svetog Jovana Krstitelja gde su se poslužili hranom i pićem.
Za sve što je učinio za našu zajednicu u Australiji, za srpski narod u Srbiji I Republici Srpskoj, dugujemo veliku zahvalnost našem Bošku Tešanoviću. Neka počiva u miru Božijem.
Pomagao je svima
Boškov prijatelj Miladin Đukić prisetio se zajedničkih dana.
– Živeli smo jedno vreme u kući s Boškom i Marom Tešanović i uvek smo se dobro razumevali i poštovali jedni druge. Pomagao je finansijski srpsku zajednicu i ljude koji su mu se obraćali. Brzo je naučio engleski i pomagao svima kojima je bila potrebna pomoć oko tumačenja i popunjavanja dokumenata na engleskom. Mnogima je pomogao i oko zapošljavanja i iznajmljivanja stanova – rekao je Đukić.
Tako je govorio Boško
Boško Tešanović je uvek pomagao ljudima u nevolji, a zašto je to tako velikodušno činio, možda najbolje svedoče njegove reči iz jednog intervjua „Večernjim novostima“ 2003. godine.
– Znam šta je sirotinja, jer me sirotinja pre 45 godina i oterala u tuđinu. Sa pet godina sam ostao siroče i spavao po tuđim štalama. Onda sam jednog dana prelomio i krenuo peške ka austrijskoj granici, a zatim i preko mora. Imao sam cilj da od sebe napravim nešto, da pre svega živim kao čovek. Uzdao sam se u Božju pomoć. Zato za sve što sam postigao, stalno Bogu zahvaljujem: ko pošteno radi i ispravno živi, zna da je Bog uvek uz njega – govorio je Tešanović.
