Slavu Sveti Ilija je teško zamisliti bez pečenog praseta ili jagnjeta. Zato ne čudi što nas je put naneo kod zemljaka Zorana Šušaka, u njegovu mesaru „Zoki’s“ u predgrađu Melburna.
– Već 12 godina bavimo se pečenjem, a ima dve godine kako smo ovo proširili – priča Zoran i pokazuje na svoju mesaru.
A, tamo sve što vam srce poželi, posebno ako ste se zaželeli starog kraja. Ili kako Zoran kaže, ima i ostale robe, naše, grčke, hrvatske, makedonske, bosanske, za svakoga ponešto.
– Sami obrađujemo meso i solimo, pripremamo na domaći, tradicionalan način: slaninu, pečenicu, vrat, pršutu, a pravimo i razne kobasice. Za sveže meso, idem direktno na market, kupujem telad, vozim u Vorigol u klaonicu, a sutra ujutro to idem da pikujem. Svakog utorka ujutro u tri sata dovozim sveže meso. Za prasiće, imam svog čoveka iz Benale, on je Australijanac. Šta mu kažem, to mi doveze. Jaganjce naručujem iz Vorigola. Fala bogu, za sada je dobro. Ali, nemojte me pogrešno shvatiti. Kažem jednoj babi da radim svaki dan 16, a možda i 18 sati. A ona meni: „Ajme, dete, gde ćeš ti od miliona?!“ A ja ni za pantalone – uz smeh će Zoran i dodaje kako su izdaci u radnji veliki:
– Svako tele plaćam od 1.600 do 1.700 dolara. To je katastrofa. Pre korone najskuplje tele je bilo do 700 dolara. Bilo je dana kad sam odlazio nedeljom na market da nema nijednog teleta. E, sad kad je postiglo cenu, market pun. I ovo je još dobro, jer pre sam plaćao telad od 1.800 do 2.000 – objašnjava Zoran.
Da li ste vi podizali cene?
– Jako malo. Kod mene dolazi svako, ali najviše naši ljudi, Hrvati i Rumuni takođe redovno dolaze. Domaća, sušena slanina ima istu cenu kao i pre tri godine. Ali, kod mene ljudi dolaze koji su daleko i 50-60 kilometara da bi kupili slaninu. Jer to je ono kako je naš deda sušio.
Da li ste se ovim poslom bavili i kod nas?
– Jesam. Počeo sam kao mali. Prvi put kad sam zaklao jagnje, ne znam da l’ sam imao 14 godina. Ljudi su nam kalemili vinograd, i onda se obavezno peklo jagnje. Nije imao ko drugi, pa sam morao ja. Počeo sam da radim s bratom, koji je imao klanicu, pa kod jednog komšije i svega sedam, osam meseci kako sam otvorio mesaru, 1993, izbegli smo za Srbiju.
Odakle ste rodom?
– Iz Benkovca. Posle nesrećnog rata, 1999. godine smo stigli u Australiju. Drugi dan pošto sam stigao krenuo sam da radim u Sidneju na bildingu. Ranije sam kao turista dolazio u Sidnej 1988. i 1989. godine. U Melburn smo prešli 2006, jer smo imali dosta prijatelja i jednog kuma ovde.
Da li je bolje u Melburnu ili u Sidneju?
– Da vam kažem, sve je isto. Nema dedovine ni tamo, ni ovamo.
A, da li se sada, ovde, osećate kao svoji na svome?
– Ne… Bio sam tamo pre pet godina, i to je razlika, kao nebo i zemlja. Mi imamo do Jadranskog mora dva kilometra od kuće. Danas je kod nas slava Sveti Ilija, i ko god planirala da ide na holidej, bez razlike iz Nemačke, Austrije, planira za da je taj dan tamo. I kad se dođe tad na plažu, nema se gde peškir staviti. Više nas ima nego što nas je pre bilo.
Naredno pitanje nije trebalo postavljati, jer Zoran o zavičaju priča u jednom dahu…
– Kad se gore okrenem prema moru, kad udahnem onaj vazduh, e tu se pluća rašire. Tu klimu niko nema na svetu, što mi imamo. Tu u deset godina jedan put padne sneg. Imamo ovako jake vetrove, koji sve očiste. A kad duva vetar, on nije hladan. To je klima… Super, nigde nema takve klime – setno će Zoran.
Na pitanje da li planira da se vrati u rodni kraj, odmahuje glavom.
– Ne. Otići ovako – da, ali ne i da se vratim za stalno – jetko će sagovornik “Vesti“.
Roštilj na čekanju
Zoran kaže da je sve pravio s idejom da deca nastave porodični biznis. Ali, stvari su se malo zakomplikovale, sin radi drugi posao, kćerka još studira i za sada niko ne pokazuje naročitu želju da krene očevim stopama.
– Ja sam i dalje voljan. Kupio sam i plac iza radnje s namerom da se mesara proširi i da prerada bude odmah uz radnju. Ali, ne mogu sam. Sad mi je malo lakše kad imam dve radnice – priča Zoran i dodaje da bi rado otvorio još jedan lokal za roštilj, ali za sada mora sve da čeka, dok god se neko od dece ne odluči da mu se pridruži.
