U nedelju, 20 juna, na crkvenom imanju u sidnejskom Rosmoru, novoosnovana humanitarna organizacija „Momčilo Bogunović“ organizuje piknik uz podršku Lovačkog društva „Zastava Hanting“.
Tim povodom smo razgovarali s idejnim tvorcem i osnivačem „Zastave“ i jednim od koorganizatora piknika Damirom Javorom, u srpskoj zajednici Sidneja poznatijim pod nadimkom – Cigo.
Recite nam više o organizaciji „Momčilo Bogunović“ koja je organizator piknika.
– Humanitarna organizacija je dobila ime po Momčilu Bogunoviću, ratnom komandantu 92. Benkovačke brigade 7. Dalmatinskog korpusa Vojske Srpske Krajine, koji je tragično stradao u ratnom vihoru 1 februara 1993 u Kašiću. U čast velikom čoveku i komandantu mi smo se okupili i odlučili da s vremena na vreme organizujemo akcije humanitarnog karaktera s prevashodnom namerom da pomažemo našim ljudima, povratnicima u stari kraj, na naša vekovna ognjišta, našu Dalmaciju, našu Krajinu.
Šta posetioci mogu da očekuju na pikniku 20 juna?
– Ovo je prvi puta da naša organizacija priređuje humanitarni piknik na crkvenom imanju u Rosmoru. Pored tradicionalnog lovačkog kotlića, tu će se naći i pečenje s ražnja, a ceo događaj će pratiti živa muzika. Ono što bih posebno istakao je da ne naplaćujemo ulaznice i ručak, sve je besplatno.
Pored dobrog druženja, cilj okupljanja je prikupljanje pomoći?
– Upravo tako. Svi koji dođu će, shodno svojim mogućnostima, imati priliku da doniraju određeni novčani iznos koji je namenjen za obnovu stambenih objekata povratnicima u stari kraj, porodici Janka Popovca i Bani Drači. Inače, naši zemljaci koji žive u Kanadi su neka sredstva već sakupili i poslali, a sada je red da i mi nešto učinimo po tom pitanju.
U razgovoru s Damirom dotakli smo se mnogih tema: ratnih godina, njegovog ranjavanja, dolaska u Australiji, muka u savladavanju engleskog jezika, kao i situacija s kojima su se suočavali naši ljudi i o njihovim poteškoćama kada se vraćaju u stari kraj.
Damir je posebno insistirao na tome da „Vesti“ nađu načina da razgovoraju s ljudima koji su stručnjaci za imovinsko-pravne odnose, penzijske odnose za sve naše ljude iz tog područja. Tu, po njegovom dubokom ubeđenju, nisu ni blizu iskorišćeni potencijali, a narod nije ni svestan nekih svojih prava.
Tokom razgovora tema je bio i Damirov hobi – lov.
Vi ste osnivač Lovačkog društva „Zastava“?
– Ponosan sam na to jer sam 2012. godine prepoznao potrebu da se osnuje naše lovačko udruženje. Tada smo bili članovi lovačkog društva „Diana Hanting“ iz Lajkarda. Saznao sam da u tom lovačkom društvu ima preko 1000 članova Srba. Onda smo jedan dan, nas desetak, seli iza moje kuće i dogovorili se da osnujemo nešto naše.
Prepoznali ste i razne interese srpske zajednice kojima biste mogli da doprinesete kao društvo?
– Gledali smo da kroz članarinu možemo da pomognemo našim školama, klubovima, udruženjima… Računali smo da svaki član plaća godišnju članarinu po 100 dolara i da je to godišnje 100.000. Kako se članarina plaća 3 godine unapred, onda sam došao do zaključka da je tu veliki potencijal te sam, sa ekipom moji hprijatelja, strastvenih lovaca, pristupio organizovanju lovačkog društva „Zastava“. Mi smo danas prilično velika organizacija, koja broji oko 1500 članova. Srpski centar Bonirig nam je ustupio prostorije, tamo se okupljamo svakog četvrtka i u klubu mogu da se kupe naši suveniri.
Vi ste kumovali „Zastavi“, dali ste joj ime?
– Imao sam viziju da bi to moglo postati nešto veliko, pa nismo išli na to da imamo eksplicitno naše ime, ali da se zna da je srpsko. Naime, „Zastava“ Kragujevac je sinonim sportskog i drugog naoružanja. Tu mi je mnogo pomogao vaš novinar, a moj komšija iz Zemunika, Dragi Erceg. Kada smo registrovali „Zastava Hanting“, ja nađem mlade, školovane momke kao što su Milan Kalanj, Zoran Cupać i ostali i krenemo ozbiljnije u priču. Milan, koji je sada predsednik, položio je i stručni ispit tako da kao društvo možemo izdavati dozvole za lov.
„Zastava Hanting“, dakle, može da izdaje dozvole i za kupovinu lovačkog oružja?
– Pre svega, da bi neko bio lovac, morate biti član neke organizacije. Procedura za dobijanje dozvole je prilično jednostavna. Mi imamo test koji kada se položi, dobije se potpis baš od Milana kao ovlašćenog lica na dokument s kojim se treba registrovati u policiji. Kada se registrujete kod policije, ide se u RT, gde se fotografišete i dobijete dozvolu s kojom možete kupiti oružje. Tako se postaje registrovani lovac.
Jeste li još u upravi „Zastave“?
– Nisam u upravi, „Zastavu“ sada vodi mlada, sposobna ekipa na čelu sa Mihajlom Dra
om. Ta mlada ekipa nema jezičkih barijera kao mi stariji, a s druge strane su jako vezani za kraj iz koga svi potičemo. Takođe, aktivni su u srpskoj zajednici, lovačkom društvu, prisutni su na društvenim mrežama. Ja sam zahvalan tim momcima koji su prihvatili da vode „Zastavu“, znate kako kažu, na mladima svet ostaje. Lično sam strastveni lovac, ali ne toliko zbog samog lova koliko zbog prirode. Mene to jako podseća na naše šume, posebno ove šume u državi Viktoriji.
Na rastanku sa našim sagovornikom dogovorili smo se da ćemo uskoro napraviti posebnu priču o udruženju „Zastava Hanting“, o velikom potencijalu koje Australija pruža lovcima, kao i o aktivnostima vrednih članova ovog lovačkog društva.
Na kraju, Damir je pozvao sve koji su u mogućnosti da u nedelju 20 juna dođu na lovački piknik u Rosmor, lepo se provedu i daju doprinos humanoj akciji.
Internacionalna organizacija
Ko su članovi „Zastave“?
– „Zastava“ je danas, devet godina od osnivanja, značajno lovačko udruženje na području Australije. Iako su članovi mahom Srbi, tu ima i pripadnika mnogo drugih nacionalnosti iz naših krajeva, ali ima i Rusa, Kineza… Ma, mi smo sada prava internacionalna organizacija.
Ribolov je raj
Pored lova, ima li i ribolova?
– Ima u Viktoriji, kao i gore prema Kofs Harboru gde ima čistih reka u kojima žive pastrmke, kao kod nas. Ja sam nedavno bio u ribolovu. Ma, to je raj. Mislim da mnogi naši ljudi propuštaju lov i ribolov kao neverovatan sport, dodir s prirodom, a ni lovine nisu loše.
Nadimak iz detinjstva
Pitali smo Damira i otkud nadimak Cigo?
– Imam sestru bliznakinju koja živi u Švajcarskoj. Ona je bila plava, a ja crn, ali baš crn. Moj otac ima pet sestara, a njihova deca su manje-više moja generacija, većina smo rođeni 1968. i 1969. Tako je nastala jedna zajednička slika gde ima nas petnaestak dece i od svih jedino sam ja crn kao da sam iz Afrike došao. E, od tada me zovu Cigo – objašnjava naš sagovornik.
