Januar je skoro sav u znaku praznika, slavlja, odmora, obećanja i optimizma. U tom smislu će i moje današnje pisanje biti u znaku tolerancije, odnosno apela za toleranciju.
Kada govorimo o toleranciji nekako kao da samo mislimo na toleranciju u privatnim odnosima, toleranciju u porodici i među prijateljima i potpuno zanemarujemo toleranciju u poslovnim odnosima.
Ipak, ako je osoba tolerantna ili teži ka tome da to bude, potrebno je da to bude u svim sferama života, pa čak i tamo gde se po pravilu od nas ne očekuje da budemo tolerantni, tamo gde nas niko ne poznaje, gde nas niko ne vidi.
Biti čovek
Verujem da je stvarno i u pravom smislu te reči čovek ona osoba koja će uraditi dobro za nekoga, bilo koga čak kada sigurno zna da to dobro neće biti vraćeno, barem ne od osobe kojoj se dobro čini. Takođe, ta osoba nikada neće učiniti nikome ništa loše čak i ako je sigurna da niko neće nikada saznati, pa i ako ta ista osoba ima od tako nekog poteza značajne koristi.
Neke se stvari naprosto ne rade jer mi sami znamo, drugi nisu toliko ni bitni.
U poslovnim odnosima ljudi se često menjaju, budu tvrdi u svojim stavovima, nepokolebljivi na pregovaračkim pozicijama. Ne treba tu nikoga kriviti što se bori za svoj interes, na kraju krajeva kaže se da se najbolje pare nalaze u pregovorima. Ipak, i tu je važno da se držimo zlatnog pravila, da nikoga ne oštetimo, ne učinimo ono šta ne bi smo hteli da neko učini nama.
Svaki poslovni dogovor je na neki način ugovor i svaka strana treba da raspolaže odnosno nudi ekvivalentnu, tj. podjednaku vrednost. Kod bilo kakvih odnosa sa ljudima, poslovnih ili privatnih vodite računa da se svako zlo kad-tad plaća, a svako se dobro dobrim vraća.
Dobrota se ne naplaćuje
On je bio siromašni ruski dečak koji je svoje dane provodio lutajući ulicama malog mesta Losino-Petrovski nekih 50-ak km udaljenog od Moskve. Uglavnom je prosio koru hleba i čašu mleka, a ponekad je donosio nešto i svojoj braći koji su bedno živeli u nekim barakama.
Jednoga dana, potpuno iscrpljen od gladi odlučio je da na sledećim vratima zatraži da nešto pojede. Kada je zakucao na vrata otvorila mu je devojčica njegovog uzrasta plave kovrdžave kose i beskrajno plavih očiju. On je stao kao ukopan pred njom i jedva je izgovorio da hoće – času vode.
Devojčica je videla da je dečak gladan i dala mu je sendvič i čašu mleka. On je popio mleko, a sendvič stavio u džep i pitao koliko je dužan. Devojčica mu je uz osmeh odgovorila da nije dužan ništa i da je nju njena majka učila da se dobrota ne naplaćuje.
Retka bolest
Nekih 30-ak godina kasnije ova devojčica se jako razbolela i nije bilo leka njenoj bolesti. Na kraju im je jedino ostalo da je pošalju u Moskvu kod specijaliste.
Dr Aljoša Ivanov je pozvan na konsultacije kao vodeći stručnjak za retke bolesti moskovskog okruga. Kada je čuo ime pacijenata i video da je ona iz Losino-Petrovskog, osetio je nešto čudno u stomaku. Odmah je ustao i otišao do njene sobe.
Da, bila je to ona, sada od bolova iscrpljena i usnula lepotica, anđeo njegovog tužnog detinjstva. Vratio se u svoj kabinet rešen da je spase. Posvetio je posebnu pažnju njenom izlečenju i, nakon višemesečne i teške borbe, uspeo je!
Račun
Dr Ivanov je naložio računovodstvu da mu dostave konačni račun na odobrenje pre nego se dostavi pacijentu. Uzeo je račun, pogledao ga i nešto na njemu napisao. Račun su odneli u njenu sobu. Nije ga otvarala satima jer je znala da će ostatak svog života provesti otplaćujući ogroman trošak lečenja.
Konačno ga je otvorila i primetila da nešto piše na računu. Pisalo je: “Plaćeno u celosti čašom mleka i sendvičem”. U sekundi se setila svega i oči joj se napuniše suzama.
