Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, u Melburnu je nastao srpski sportski klub koji s ponosom nosi ime Stevana Sinđelića, velikog vojskovođe iz Prvog srpskog ustanka. Imenu kluba kumovao je Andrija Aca Sofranić, kad su jednog popodneva na čašici razgovora kod njega u?kući u Sent Albansu u poseti bili Mladen Šušnica i Radovan Miletić. Na žalost, Sofranić i Miletić nisu više među nama.
Njih trojica su tada poveli prve razgovore o stvaranju srpskog kluba u severozapadnom predgrađu Melburna, s obzirom na to da je na drugoj strani grada u to vreme već postojao najstariji srpski klub u Viktoriji – današnja Ričmond Srbija (Ficroj Siti Srbija). Upravo ova dva kluba, Sinđelić i Srbija, kasnije su gradili veliko rivalstvo, ali i prijateljstvo. Godinama su ovi srpski timovi, pa i poslednjih nekoliko sezona, ukrštali koplja u državnim prvenstvima Viktorije.
Ideja Sofranića, Šušnice i Miletića bila je da srpskoj zajednici na zapadnoj strani Melburna, gde je živeo veliki broj naših ljudi, treba priuštiti fudbalski klub oko kojeg će se zajednica iz ovog dela Melburna okupljati.
Selidbe do Ardira
Namera trojice entuzijasta se i obistinila 18. februara 1985. godine kad je u bivšoj gimnaziji u Futskreju (Footscray High School) utemeljen Srpski fudbalski klub Sinđelić. SFK?Sinđelić i njegovi tvorci silovito su krenuli u ostvarenje željenog sna da klub raste i da napreduje iz ranga u ranga, kako bi postao bitan fudbalski faktor na tlu Viktorije.
Klub je prošao kroz mnoga iskušenja i seljakanja – od Ričmonda do Jaravila, na dve lokacije, pa preko Futskrej Parka i Kilor Parka, kroz Vilijamstaun, preko igranja na terenu poljske zajednice u Sanšajnu (Polish Community Centre), da bi se konačno skrasio na miru i u lepim uslovima u Ardiru.
U ovom naselju, smeštenom nedaleko od Sent Albansa gde se i rodila ideja o formiranju Sinđelića, iz temelja su pre nekoliko godina nikle nove moderne klupske prostorije s restoranom, koji može da primi 120 gostiju.
Demokratsko glasanje
U osnivačkoj godini, kao i naredne 1986, srpski fudbalski klub takmičio se pod imenom Rojal Ričmond Sinđelić. Na osnivačkoj Skupštini u prostorijama gimnazije u Futskreju, sednicom je predsedavao gospodin Stefanović, zapisnik vodio Aleksandar Jovetić, a za kontrolora je izabran Mladen Mladenović.
Posle demokratskog glasanja, pošto je bilo više kandidata, većinom glasova za prvog predsednika kluba izabran je Čedo Vulović. Za izbor svakog člana uprave vođena je diskusija, razmatrani su uslovi i mogućnosti svakog kandidata. Ono što je najvažnije, od prvog dana svi prisutni pokazali su zainteresovanost i ljubav prema novom klubu.
Prvu upravu Sinđelića sačinjavali su: Čedo Vulović (predsednik), Stanko Karić (potpredsednik), Mladen Šušnica (sekretar), Ilija Salapura (zamenik sekretara), Dragan Medić (blagajnik), Miloje Sofranić (zamenik blagajnika), Rajko Gnjidić (menadžer), Neđo Dragić (zamenik menadžera), Andrija Aco Sofranić, Velimir Stojanović i Šćepan Milišić (Kontrolni odbor), Mladen Mladenović (potpis čekova), Branislav Papić (menadžer bara) i Ilija Korać (ekonom).
Na ovom sastanku u širu upravu još su izabrani: Luka Tanasić, Bogdan Salapura, Zdravko Karaman, Milan Ilić, Mile Vekić, Radovan Miletić, Dragan Jovanović, Dragan Stamenković, Milan Cvetković, Milisav Cvetković, Zoran Vulović, Vulović Milan Vulović i Dragutin Ivanović.
Prvo protiv Grka
Te prve sezone, koju je Sinđelić odigrao 1985. godine u Drugoj državnoj diviziji Viktorije, tim je oformljen samo nekoliko dana pred početak takmičarskog nadmetanja za bodove. Uprkos tome, nova ekipa je uspela da zauzme osmo mesto od 14 klubova.
Ipak, prvu nezvaničnu utakmicu Sinđelić je odigrao 20. marta 1985. godine protiv grčke ekipe Mordijalok, inače budućeg rivala u Drugoj diviziji Viktorije. Susret je završen bez pobednika – 1:1. Prvi gol za Sinđelić postigao je Majkl Ferer, fudbaler koji je kasnije više sezona nosio dres kluba.
Samo tri dana kasnije, 23. marta 1985. godine, Sinđelić je odigrao i premijernu prvenstvenu utakmicu, i to kao domaćin u Ričmondu, na terenu „Barnli oval“. Protivnik u prvom kolu bila je ekipa Vejverli sitija, koja je pobedila sa 2:1, iako je srpski klub poveo golom Tonija Marčeta. Prvi trener ekipe bio je Grk Bil Teokaridis, ali je ubrzo dužnost prepustio Tomislavu Stankoviću Stanetu, koji je ekipu vodio u narednih 18 utakmica. Konačno, sezonu je kao trener završio Mađar Kiš.
U dresu prvog tima
U osnivačkoj godini dres prvog tima Sinđelića nosili su: Petar Hrehorešin, Petar Krnić, Nedeljko Rajić, Slobodan Popović, Majkl Ferer, Toni Marčet, Karlos Berbia, Džon Tront, Dragan Vasić, Aleksandar Ristić, Džim Dimitriu, Endru Zintilis, Zoran Krnić, Milan Stevanović, Kris Atanasi, Milan Sofranić, Branislav Bata Jović, Milan Zec, Vlada Pekić, Džim Kondarios, Jan Brus, B. Jang i G. Asimov.
Najbolji strelac ekipe bio je Dragan Vasić koji je postigao čak 22 gola na 26 utakmica.
Doprinos zajednice
Ko može da zaboravi sve one patriote, sponzore, roditelje i pojedince iz naše zajednice i šire, koji su odvajajući od usta finansijski pomagali Sinđelić iz godine u godinu? Prvi sponzori kluba bili su Dragan i Dragica Jovanović, vlasnici „Orijental hotela“ u Vilijamstaunu i Ana i Kornel Kampean, vlasnici mesare „Evropa“ u Spotsvudu, koji su ostali verni Sinđi narednih petnaest godina.
Nikada se ne sme zaboraviti ni veliki trud i rad mnogih vrednih i požrtovavnih ljudi u proteklih 35 godina. Naročito vredne sestre, devojke, majke i supruge koje se oduvek bore da svako bude uslužen na pravi, srpski domaćinski način. Milioni ukusnih krofni posluženih ljubiteljima fudbala tokom tri i po decenija, vruća rakija i dobra, jaka kafa u hladno zimsko vreme i ko zna šta sve još delo je pomenutih vrednih dama koje su se lavovski borile u kuhunji i van nje.
Takođe, ne smeju se zaboraviti vredne grupe naših ljudi, od kojih neki više nisu među nama, koji iz godine u godinu preuzimaju odgovornost i dobrovoljno rade da bi Sinđelić opstao i da bi se stvorili što bolji uslovi za igrače i za publiku, kao i da se na najbolji način predstavlja srpska zajednica širom Australije.
