Na moru je od svašta majstorah, veli Vuk Mandušić vladici Njegošu, koji je bio vladika i vladar Crne Gore, bio je pesnik, filosof i šta sve ne, ali samo po dobru.
Zadržao bih se na reči majstor, majstorah.
Čovek o kome hoću da prozborim, da odmucam nekoliko rečenica je majstor. Poznajem ga oko 20 godina i uvek smo se sretali po dobru i po crkvenom, tj. duhovnom pitanju. U hramu kabramatske Crkveno-školske opštine, po raznim crkvenim izletima, proslavama i po privatnim slavama. Nekako se desilo te sam mu i sina sa njegovom izabranicom venčao tu u Kabramati pre sedam, osam godina. Uvek lepo priča, onako po banatskom šlifu i tonu.
Kad smo kod Banata i Banaćana, nije zgore i jednu priču kako oni rezonuju, zaključuju.
Došao Filip Višnjić u Srem, te otpeva kako su Srbi izginuli na Kosovu, pa ovde, pa ovde… Srbi Srema vataju se za džeferdare, koplja, sablje i nože pozlaćene, hoće odmah, ne časeći časa, da idu na Kosovo i poubijaju ono malo ako ima Turaka, da osvete poginule Srbe i svetog Lazara. Filip ih nekako umiri. „Pa ljudi, to je bilo davno. Pa kako sad da ubijate njihove pra, praunuke…“ I, nekako ih smiri.
Isto se desilo i u Bačkoj. Isto.
Ode Fićo u Banat i otpeva istu pesmu. Banaćani ni makac. Ništa ne reaguju. Pita ih Filip: „Pa kako da vi ništa, a Sremci i Bačvani odmah poleteli na Kosovo da se biju, kako vi baš ništa?“ Vele mu Banaćani: „Ta ko zna jel’ to baš tako bilo“.
Otprilike je i moj Ranko slične prirode, mada je rođen u Beogradu.
Ko zna šta bi bio…
Dakle, Ranko Lemajić je rođen u Beogradu 1958. godine.
Roditelji su iz Starčeva. Odrasta u Banatu i još uvek govori kao da je juče stigao iz Banata, odakle i Mihailo Pupin.
Kad je imao samo osam godina, dakle 1966. dolaze roditelji u Australiju sa ostalom decom, među kojom decom je i Ranko.
Ranko ima manu očiju, te slabo čita i slabo piše. Ipak je Ranko stigao sve i živi normalnim životom, kao i velika većina nas Srba u Australiji.
Čuo sam priču, kažu da je istinita, a i ja sam učio tu priču da bih bolje naučio engleski jezik. Takvih i sličnih priča sam čuo učeći i druge strane jezike, ali sad ćemo samo ovu priču.
U Melburnu primaju čistače na aerodromu. Dolazi Makedonac i pita i vele mu da primaju radnike i da ispuni formular i preda tu na licu mesta. Kad im je rekao da ne zna da piše, rekli su mu da za njega nema posla.
Od muke otišao je i kupio četiri limuna i držao pored pijace. Čovek, misleći da on to prodaje, kupi od njega ta četiri limuna. Ovaj uzme opet četiri limuna i proda, i tako redom. Do mraka je zaradio dnevnicu.
Tako je nastavio da se obogatio. Imao je svoje markete, prodavnice i drugo. Napravio je vrlo veliku i lepu kuću. Kad je doveo prijatelja da se počaste, pita ga prijatelj: „Šta si ti od škole završio te si ovako bogat, mora da si završio ekonomski ili pravni fakultet“.
Ovaj njega ubedi da ne zna da piše, jer ne zna, stvarno ne zna.
Veli mu prijatelj: „Ko zna šta bi ti bio da si znao da pišeš“. Veli mu Makedonac: „Znam ja šta bih bio – bio bih čistač na aerodromu“.
Nema šta nema
Tako i naš Ranko, iako teško barata slovima i rečenicama, ni u čemu ne izostaje iza nas.
Ranko nakon 26 godina provedenih u Melburnu radi klime dolazi u Sidnej, jer je ovde mnogo bolja klima. Roditelji, otac Petar i majka Milunka umiru u Melburnu.
Ranko je bio šegrt i izučio je za autolimara. Ja sam ga upoznao kad je imao svoj biznis u Benkstaunu i kad je lepo radio, kao i sad.
Sad radi kao dženeral menadžer, isto u Benkstaunu. Završio je i trgovačku školu. Živeo je na tri mesta u Sidneju, ali sad živi na farmi gde je blagodet Božija. Živi u Lepingtonu.
Kad pođem kolima iz Rokdala do Ranka i supruge mu Meri i kad pogledam ovaj prostrani Sidnej sa uživanjem, stižem do njih posle 41 kilometar. Nauživam se gledeći ovaj lepi Bogom blagosloveni grad koji ima do pet miliona stanovnika, naroda Božijeg i stižem kod Ranka i Meri, ili da osvetim vodicu ili da presečem slavski kolač i ručam sa ostalim gostima ili jednostavno u posetu, u goste.
Ako idem u goste, tu je posebna priča. Farma je velika, nema šta nema. Idemo kroz drveće i cveće. Ima krava, ovaca, kerova, mačaka, ma nema šta nema. Ako nije bilo velikih kiša, odlazimo na drugi kraj farme koji izlazi na drugu ulicu i drugo predgrađe, ma to ti je doživljaj svoje vrste. Dok se vratimo kući ponova može da se pojede, a i popije, što kod Banaćanina nije problem.
Težak samo banatski
Ranko ima mnogo rasada, sam uzme semenke i posadi i sve niče i napreduje. Meri ne voli da se slika, te je nema u slikama ovog članka.
Kod Ranka i Meri ima dosta nacionalnih i starih slika, kao na primer krunisanje cara Dušana u Skoplju 1346. godine na Vaskrs.
Ranko ima troje dece i troje unučadi. Jedno dete je u Engleskoj, a dvoje ovde u Sidneju. Unučad su takođe u Sidneju. Meri je jedno od jedanaestoro dece, a doselili su se u Australiju 1957. godine. sa Malte. Meri je čeljade broj jedan i svugde se lepo, ako mogu tako da kažem, plasira. Dobro se bori i sa srpskim jezikom, samo banatski način govora baš nikako da shvati.
Ranku i Meri želimo sve najbolje i da se mnogo puta sastajemo svugde, ali kod njih je najlepše. Pogotovo nama koji smo odrasli na selu, a sad smo čisto prisiljeni da živimo u gradu i to još blizu aerodroma.
Da mnogo godina slave svoju krsnu slavu Svetog Iliju, da mu dolaze sestre iz Melburna i ostali i da im pop Nikola, paroh njihov, dugo godina seče slavski kolač. Amin, daj Bože.
