U Sidneju je dobio nadimak Rade Falkon i tako ga svi oslovljavamo znajući da mu je nekad neko dao taj nadimak.
Tako ću i ja sve vreme da pišem Rade Falkon, mada je to više iz poštovanja nego li kao uvreda. Ko bi nekoga, opet, vređao kad o njemu hoće da napiše nešto lepo, a ima se šta. Nadimak Falkon daje mu Rade Šuka. Jedne prilike na sednici veli vladika: „Evo to će Rade Falkon“. Kad je vladici objašnjeno da je to nadimak, vladika se izvinjavao Radetu, dok mu je ovaj rekao: „Ne brinite vladiko.“
Naš kabramatski Rade Falkon nije rođen u Kabramati, ne, ali je toliko vezan i poznat kad je Kabramata, doduše i manastir u Kanberi, u pitanju. Te dve svetinje postale su deo njega iliti obrnuto, on je postao deo njih, da uzmemo kako god hoćemo.
Pošto se nije rodio u Kabramati da vidimo gde se rodio, ako može i da dovičemo, radi daljine i davnine.
Rođen je u Beogradu 1934. godine, na Dedinju, pobliže rečeno. Odrastao je na Senjaku, gde su mu Savski most i Gazela bili isto što i Muji most na Drini (Na Drini ćuprija).
Uči školu kod Starog Đerma svega tri godine. Posle bombe u Sarajevskoj ulici 42, a potom u Sibnicu, gde je Karađorđe ubio 19 Turaka, a 17 zamenio. Tri razreda uči u 6. muškoj kod Cvetkove pijace. Po maloj maturi odlazi na zanat u Novi Sad, na Novkabel. Onda vrlo popularno zvanje, znanje, zanimanje, a dukata mi i zarada.
Kao dobar fudbaler igra fudbal u Vojvodini, to će da ga pomalo prati i u Nemačkoj i Australiji.
Opel na poklon
U Beogradu radi u Metalu, pa na institutu u Vinči, pa odlazi u Rusiju na specijalizaciju za Punkt zavarivanje aluminijuma.
Po povratku iz Rusije, posle tri meseca u Nemačku, to isto – samo malo drugačije, što reče Vuk StefanovićKaradžić, samo još savršenije.
Dolazi u Srbiju, pa za šest meseci opet u Nemačku u istu firmu, tj. Opel.
(U ono vreme Opel je imao 55.000 radnika i proizvodio 200.000 opela, sad imaju samo 7.000 radnika, a proizvode tri puta više. Godine 1963. izašao dvomilioniti opel. Mašine i roboti pomažu, naravno). Ovde se Opel zove Holden.
Garanciju da dođe u Nemačku dala mu je porodica kod koje je odseo dok je bio na toj nekoj specijalizaciji za varenje metala.
U porodici je bilo dosta čeljadi. Baba i deda, dvoje dece i roditelji. Sin je imao 24 godine, ćerka 17, a Rade je imao 26 godina.
Kad se Rade otimao o nešto sa tom devojčicom pokazao joj je šipak. Kod nas Srba je to obična stvar i nikakva uvreda. Mala se sva zajapurila i pocrvenela i otrčala kod roditelja i sva briznula u plač. Rade se začudio šta je sad uradio. Voleli su se kao brat i sestra. Kad su sve analizirali ispalo je da je to kod Švaba vrlo neukusan i bezobrazan gest, dok kod nas Srba nije. Nastao je samo smeh.
Dobija u Nemačkoj opela na poklon kojim ide u Srbiju. Tačno na dan kad je u Skoplju bio zemljotres… priseća se Rade.
Dolazak u Sidnej
Kad je imao Rade 30 godina, došao je u Australiju. To beše marta meseca 1964. godine.
Mala priča o zmijama. U Srbiji u nekom društvu Radetu reče čovek kako je opasno izaći iz auta od zmija. Rade mu veli da je za dugi niz godina u Australiji video jednu zmiju. Sličnih doživljaja imamo mnogi, nadam se.
Još na brodu saznaje da je u Sidneju bolja klima negoli u Melburnu i menja odluku te odlazi do Sidneja. U Vilavud hostelu ostaje nekim slučajem duže nego što bi trebalo, ali se sve ipak završava normalno. Odlazi kod Slavka Borovine u Snovi Mantanas, te ga ovaj zapošljava i tu radi tri godine.
Radio je i u Snovi Novi Mantanas kao varilac i zarađivao 99 funti, stan i TV, dok je radnik imao svega 18 funti u Sidneju.
Posle naš varilac odlazi u Nju Gini, Saut Afriku. U Nju Gini je dobio virus od koga se umire.
Tamo kad se zameriš ubiju te i pojedu. Naravno, belog čoveka. Pre 18 meseci je bio takav slučaj, naravno u ono vreme pre 18 meseci, ne danas. Tamo, a i u Australiji u to vreme crnac nije imao pravo da uđe u kafanu gostionicu.
Radi Rade i u Mont Aisa i dobro igra šah, kao i dan danas. U Mont Aisu ima njegova slika, jer su dosta igrali šah. Osvajali u šahu u Brizbejnu, Teonsvilu i drugde. (I danas ćete Radeta Falkona naći u Liverpulu vrlo, vrlo često da igra šah, to mu je valjda neka velika poslastica).
Zlata kao gvožđa
Odlazi Rade u Južnu Afriku na tri i po meseca, pravili su specijalne ventile za vodu. Ponova u Sidnej, gde ga šiljaju u razne kompanije na ispomoć, u pivare i koje kuda. Na vodovodu su pravili vrlo nezgodne ventile, zatvarače na cevima. Rade je napravio odličan ventil koji se i danas koristi. Teško je da objasnim kako. Jednostavno da se preseca voda u cevi, a ne da se pritiska.
Radi u pivari, kao metalac naravno, ima se pravo popiti koliko želiš, a Rade ne pije pivo uopšte…
Radio je oko zlata, gde ga ima kao gvožđa, ovde rade samo pošteni. Kad uhvate lopova, kaže Rade, samo ga otpuste jer se ovde ne sudi lopovima. Veli Rade, ovo je zemlja lopova, jer su kao takvi i doterani iz Engleske. Da ponovim, veli Rade Falkon.
O zlatu ima priče vazdan. Šest puta se vraća tu da radi. Zlato je, veli, posle olova najteže. Tek kad vidim žig onda znam da je zlato. Toliko je mnogo zlata, sve misli da je metal, gvožđe recimo.
Odlazi Rade u Nju Gini, Port Hedland, dobija bonusa 1.200 funti.
U Sidneju ostavlja svoj lepi i dobri auto falkon po kojem i dobija nadimak – Falkon.
Na početku sveta
Hajd’ kad je sve, onda se Rade Falkon i oženio. Oženio se sa Đurđijom Đukom, a ova je bila svega mesec dana u Australiji, došla kod sestre od tetke.
Rade Falkon i Đuka uzimaju prvu benzinsku pumpu i garažu u Liverpulu, na Hokston Park roudu.
U garaži rade za njega i Francuzi, po sedam-osam puta dnevno se sretaju sa Radetom i rukuju. „Teško sam ih donekle naučio da je to ovde glupo… Imao sam radnika lopova i policija mi brani da ga otpustim sa posla. Kad je njegov otac došao da se svađa za sina, dobro sam ga istukao“, veli mi Rade Falkon.
Da preskočimo priču kako mu neka žena nije platila gorivo, a pobegla, te kad su je u’vatili sa policijom kod njene kuće već je gorivo izvadila iz rezervoara, itd. Ali je nađeno tu negde u posudi, kanisteru.
U godini 1972. dobijaju Rade Falkon i, sad pokojna, Đuka sina Rastka. Kad je Rastko donesen u hram, krstio ga je pop Slavko Nićetin. Sada je Rastko uspešan građevinac visoke gradnje, vodi velike poslove u gradu i oženjen je sa svojom izabranicom Draganom, a oboje poštuju Radeta kako i treba.
Godine 1974. Rade zatvara garažu te odlazi u Nemačku na Svetsko prvenstvo. Poslao ga je Fudbalski savez Australije kao osnivača Avale u Sidneju. U Evropi Rade ostaje šest meseci. „Prvi sam odneo original napunjenu kožu kengura u Evropu.“ Kad je god igrala Australija protiv nekog, svi Australijanci su videli kengura u podignutog rukama Radeta Falkona.
Od mnogih je slušao da je Australija na kraj sveta. Uvek je dokazivao da je Australija na – početku sveta. I geografski i u drugim planovima, što je i u pravu.
Kao Srbin sa velikim iskustvom priča mnoge lepe priče, pa hajd’ da prepričam i ovu, lepa je. Kao predsednik Priređivačkog odbora u klubu dočekivali su i ugostili mnoge. Kad je bio gost Matija Bećković, dadoše mu da ponese Hramu Svetog Save 500 dolara i njemu 200 dolara. Matija uze da ponese za hram, a za sebe ne šće da uzme, veli, možda sam ja bogatiji od vas koji ste sakupili. Lep gest velikog čoveka i Srbina Matije Bećkovića.
Đuku opojao vladika
Malo o pokojnoj Đuki.
Bila je odličan kuvar. Kao takva se pokazala u Kabramati i manastiru u Kanberi. Bila je veoma popularna. Znao sam da je bolesna i posećivao sam ih. Jednog dana tu sam negde ublizo zidao i pošao kod Radeta i bolesne Đuke. Kako ja mnogo volim šljive, kupih šljiva i ponesoh malo bolesnoj Đuki.
Dobar dan, dobar dan… Evo, rekoh, doneo sam malo šljiva za sestra – Đuku. Veli mi Rade: „Da si ti živ i zdrav, Đuki je sutra sahrana…“
Sutradan vladika Irinej i nas nekoliko sveštenika opojali smo Đuku, uz veliki žal njenih sestara koje su svu sahranu u njenu čast spremile i snosile, toliko je bila voljena i popularna. Valjda je to prva žena, i dosad jedina u Sidneju, koju je episkop opojao, naravno sa svojim sveštenicima.
Vladika Siluan, kao veliki prijatelj još iz iskušeničkih dana, Radeta i pokojne Đuke, osvetio je nadgrobni spomenik Đukin i odslužio parastos tom prilikom.
Rade mi priča da je dva puta kršten. Kako to? – upitah ga. Pa, veli on meni, jednom sam kršten u Sibnici gde je Janko Katić sahranjen, a drugi put u Jerusalimu. Kako to? – upitah zbunjen. Pa, veli, ti si me oče Nikola krstio gde je i Hristos kršten u Jordanu. Da, svakako da je to samo uspomena na Hristovo krštenje, a nije krštenje, ali ako Rade Falkon, koga neizmerno cenim, tako doživljava, pa neka mu i bude, što reče liturgičar Lazar Mirković. Iz ovoga se vidi da je brat Rade i hadžija. Hadžija znači onaj koji se poklonio. Ali mi Srbi to doživljavamo, a tako i treba: onaj koji se poklonio najvećoj svetinji na svetu i u istoriji najsvetijim mestima Palestine. Često govorim da bi svako čeljade trebalo da ode u Jerusalim pre nego umre. Dakle bar jednom u životu da se ode do Palestine.
Hristov tajni Simić
Možda nije skromno da kažem, ali ću reći. Forsirao sam da Nedeljko Balać i Panta Veličković dobiju Orden Svetog Save i dobili su, te bih bio radostan da vidim orden i na Radetu Falkonu, hadžiji.
U Kabramati aktivan od prvog dana do danas. Pomagao je kabramatsku crkvu pod imenom Simić Radosav, radi komunista u Srbiji i svega skopčanog sa tim. Sa čika Lazom, tj. Lazarom Aćimovićem napravio je ogradu oko svetog hrama, i Jeremić je tu učestvovao i mnogi drugi.
Prvi je kročio na zemljište manastira u Kanberi, vozeći viđenije Srbe da ga vide, begenišu, kaparišu i kupe. Tako je i bilo. Bez Kabramate se taj poduhvat nije mogao ostvariti, a možda ni zamisliti. Iste nedelje odneo je ček na 10.000 dolara kod Pavlovića u Kanberu za depozit.
Rade Falkon i sada pokojna Đuka su 21 godinu odlazili u manastir na Dečji kamp, a deca su najviše volela kad sprema tetka Đuka, to sam video dok sam bio parohom kamberskim, i slušao i gledao.
Jedne takve prilike zapazio je mladića Acu i pohvalio ga vladici Milutinu. To dete Aleksandar – Aca je naš nadležni episkop Siluan.
Radi oko kabramatske crkve 55 godina, od kojih kao Radosav Simić deset godina. Kaže nam Hristos: Ko se meni moli tajno, ja ću njemu da platim javno. Tako i tajni Simić dobija javno nagradu od samoga Hrista.
Neka nam Bog poživi Radeta koji pola godine provodi u Beogradu (i sad dok ovo pišem on je u Resniku, uživa u lepotama svete nam Srbije i Beograda), a pola u Sidneju u poslednje vreme, a posebno od kad je Đuka otišla Bogu na istinu, Bog da joj duši prosti, a da nam poživi sportistu, šahistu, radnika i nadasve vernika, slugu svoga Radeta, kao i sina mu Rastka i snaju Draganu. Amin. Bože daj!
