U poseti Ljubici Sedlan, Srpkinji iz sidnejskog Sent Džons parka, koja je nedavno napunila 102 godine.
Tako poživje Matusal svega devet stotina i šezdeset i devet godina, i umrije. Postanja – peta glava, 27 stih.
Ovako piše u Svetom pismu Starog zaveta. Ali, niko ne zna zašto i kako je to bilo tako. Doduše, onoliko koliko znamo dosta nam je za spasenje naših grešnih duša. Dakle ni manje ni više Matusal poživje skoro 1000 godina. To nama danas služi za neka poređenja, za uvode našim pisanijima i slično. Preko 900 godina! MAAAAJ GOD!
U januaru ove 2019. godine kabramatski parohijanin Savo Kovačević je navršio 100 leta, a od Crkve je dobio odlikovanje – Orden Svetog Save. Za to što je mnogo pomogao gradnju hrama u Kabramati, kao i pokojna mu supruga Jelena, prva predsednica Kola srpskih sestara u Kabramati.
Dakle, nije Savo nagrađen zato što je navršio vek, već što je ceo svoj život pomagao svoju parohijsku Crkvu sv. Georgija u Kabramati.
Tako, 13. juna ove godine, otidoh sa pomenutim Savom stogodišnjakom i njegovom ćerkom Anđelkom do još jedne interesantne osobe – Ljubice Sedlan.
Njen pokojni muž Petar je živeo u Sidneju, te kad se Savo doselio u Australiju pre mnogo decenija Petar ga je i porodicu mu sa broda dovezao u Kabramatu. Od tada su bili veliki prijatelji.
Kako je to sve bilo od tada do sada pokušaćemo da ispričamo u nekoliko crta.
Ljubica Sedlan (devojačko prezime Utvić) rođena je i pre Save. Tačnije, pre 102 godine, odnosno davne 1917. u selu Kijane kod Gračaca. Venčala se sa Petrom Sedlanom 1938.
Petar je u Drugom svetskom ratu bio vojskovođa u četnicima, te je na kraju rata morao da napusti otadžbinu.
A Ljubica je morala da beži uz Velebit, čak 50 kilometara. A imala je bebu od samo tri dana. Pomišljala je i da je ostavi. Ali, neki čovek je ohrabri te nije ostavila bebu. Dočepala se kruha, kako sama ona veli, i pojela kilu i po. Od toga se razbolela.
Batine, pa kod Tita
Ljubicu su tukli i maltretirali na razne načine i primoravali da kaže gde joj je muž. A sami su znali gde je. Otišao je preko granice i nikad se nije vratio, kao ni mnogi Srbi ni krivi ni dužni, što i danas vidimo. Naravno, ako hoćemo da vidimo. Elem, šutirali su je komunisti, udarali sa njom o zid i sve torture na njoj provodili kao nezdravi, što bi narod rekao.
A Ljubica je sve izdržala. Kad je Tito bio u Gračacu uspela je i sa njim da razgovara. Rekla mu je da je predala 12 molbi kako bi joj dopustili da ode kod muža. On joj je rekao da od njega teče bistra voda, a da oni dole mute i ne daju joj, te da on tu ne može ništa pomoći. Naravno da ju je pre tog razgovora s Titom i milicionar isprebijao na mrtvo ime.
Predsednik opštine tada reče Ljubici da nikad neće preći granicu. Kum joj je posavetovao da promeni mesto i otišla je s mukom u Zagreb, nakupila 25.000 dinara (taj novac je morala da da službeniku zelenašu) i platila da ode preko granice. To su bile basnoslovne pare u ono vreme, ali su dobri ljudi sakupili i sve se nekako rešilo. Za tri dana morala je da izađe iz zemlje i da nikome ne kaže da ima pasoš.
Kad su je uhvatili i stavili u policijska kola, crnu maricu, tada je ipak morala da pokaže pasoš.
Tada je ostala sama sa čak šestoro dece. Niko nije hteo da pomogne. Imala je šporet na sred dvorišta. Tu je gladna i promrznuta spavala sa decom. Kopala je po ceo dan za dva dinara, hvatala rakove od dva popodne do dva po ponoći da nahrani decu. Nije bilo ni palente, ni kaše. Imala je kozu i sudija joj i nju oduzme i uzme sebi. Deca su sva pomrla.
Pitam je od čega su deca umrla?
– Od gladi i zime, od svega – odgovara krepka starica.
Odlazak u Sidnej
Konačno, Ljubica je došla u Sidnej kod muža Petra nakon 14 godina odvojenosti, avgusta meseca 1958. godine. U Sidneju su kupili farmu na kojoj ona živi i danas, s tim što je tu sada grad, tu su ulice, kuće, škole, trgovine i sve ono čega nije bilo kada je došla. To je sad predgrađe koje se zove Saint John’s Park – Park Svetog Jovana.
Ljubica je na imanju gajila paradajz i ostalo voće i povrće i od toga se novac zarađivao. Radili su kao robovi, ali nikad svađe nije bilo. Bilo je jako lepo i dobro. Danas Ljubica ima četvoro unučadi i još toliko praunučadi. Neki žive u blizini, a neki malo dalje od Sidneja, po farmama koje su kupovali od zaostavštine koju su stvarali Ljubica i pokojni Petar.
Petar Sedlan je umro pre 48 godina. Bio je dobar čovek, Srbin i junak i jedan je od garantora kada se podizala Crkva svetog Đorđa u Kabramati. Ljubica i njen muž su živeli malo zajedno pre i tokom rata, pa 14 godina odvojeni, a onda još 14 godina zajedno u Australji.
Išla je Ljubica dva puta u Otadžbinu. Kad joj je majka slavila stoti rođendan i posle majci na opelo. Iz Sidneja nikad nije išla nigde drugde, osim eto u zavičaj. Kaže, majka je na stoti rođendan igrala valcer.
– Bila je „helti“, a umrla je kad je imala 103 godine. Deda je umro kad je imao 106 godina, a dedina majka je umrla kad je imala 108 godina. Bože moj, Bože moj – veli Ljubica.
Boji se samo Boga
Slušao sam zatim kako Savo od sto godina i Ljubica od 102 godine razgovaraju. Uključio sam telefon da ih snimim i da kasnije sve prenesem na papir. Pita Ljubica:
– Je l’ mi kuma Dušanka Ljubobratović još živa? Da li je Bogdan Košćica još živ?
I tako sam se naslušao staračkih priča, od kojih ni ja nisam daleko. Ali, ne razmišljam u tom pravcu… Neka nam Bog poživi Savu i Ljubicu, junake našeg doba, što bi rekao Pečorin u romanu Mihaila Ljermontova.
Ljubica je priča za sebe. Nikoga se ne plaši, nikoga se ne stidi. Nema ni za što. Nit’ je koga uvredila, niti je šta loše ikad napravila. Pobožna je i boji se samo Boga. Sveti Nikolaj Velimirović kaže: „Ko se Boga boji, više se nikoga ne boji.“ Tako je i sa Ljubicom Sedlan iz Sidneja. Amin Bože, daj joj zdravlja i još duga i udobna života.
Čita bez naočara
Iako gazi 103. godinu, Ljubica Sedlan i danas čita bez naočara. Zato joj dadoh na poklon moju knjigu „U službi Bogu i rodu“, a njoj bi baš drago i veoma se obradova.
Pištaljka za hitne slučajeve
Nedavno je Ljubica pala na trotoar, te su je dobri ljudi podigli, pozvali hitnu pomoć i sve se dobro završilo. Sad ima kod sebe neku pištaljku, ako joj se tako šta opet desi da može da zove u pomoć. Inače, najviše joj pomaže ćerka Lenka za koju Savina kći Anđelka kaže da je „gud gerl“ – dobra devojka…
