Na desetine hiljade Srba koji danas žive u Australiji prošlo je kroz ratne golgote u krvavim godinama raspada nekadašnje Jugoslavije. Od 1991. do 1995. mnogi su zauvek napustili svoje domove na teritoriji današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, mnoga bezbrižna detinjstva surovo su prekinuta, a životi nastavljeni u izbegličkim kolonama, prinudnim smeštajima u matici, a zatim i na aerodromima, na kojima su se sa zavežljajima velikih nada ukrcavali u avione za novi početak negde daleko.
Jednu od takvih priča Australiji je predstavila Irena Ćeranić, novinarka televizije ABC iz Perta, koja je kao petogodišnja devojčica sa sestrom i roditeljima morala da napusti ratom razoreno Sarajevo.
Irena je svoju ispovest napisala u autorskom tekstu koji je ABC objavio povodom Svetskog dana izbeglica, 20. juna. Priču Irene Ćeranić prenosimo u celosti:
Moja sestra i ja ugnjezdile smo se u majčinom zagrljaju dok smo sedele u mračnom, plesnivom podrumu i slušale prodoran zvuk sirena za uzbunu, nakon čega je usledila strašna eksplozija dok je naš dom u Sarajevu bio pod opsadom.
To je jedna od mojih najranijih uspomena. Bio je april 1992. i imala sam samo pet godina.
Kad je izbio građanski rat u Bosni, nas tri smo se krile kod komšija u podrumu, dok je moj otac, koji je lekar, nastavio da radi u lokalnoj bolnici u koju su stalno pristizali ranjeni civili. Život kakav sam znala do tada bio je završen. U deliću sekunde naš stabilni i naizgled bezopasni svet se srušio.
Sedeli smo u tom podrumu danima – zatočeni, nemilosrdno bombardovani i bez garancija da ćemo se izvući živi. Rat u Bosni bio je najkrvaviji sukob u Evropi od Drugog svetskog rata, sa oko 100.000 poginulih ljudi i više od dva miliona raseljenih. Bio je to kompleksan, intenzivan i odvratan građanski rat u kojem je neobičan, etnički raznovrstan grad Sarajevo – poznat po svojim džamijama, sinagogama, katoličkim i pravoslavnim crkvama – ostao pod opsadom skoro četiri godine, bez struje, vode i hrane i sa istraumiranim stanovništvom.
Nekoliko meseci po izbijanju sukoba, moja majka je preuzela najveći rizik u životu, bežeći s nas dvoje dece u naručju, dok su okolo zviždali meci. Ukrcala se s nama u autobus koji je vozio za Beograd, glavni grad Srbije, gde smo potražili skrovište ostavljajući tatu koji nam se pridružio nešto kasnije.
Rizik se isplatio.
Izašli smo iz Sarajeva, ali je tada i Srbija bila u previranju, a njena ekonomija grcala pod teškim sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Sankcije su dovele do uspona profitera sa crnog tržišta, a moje roditelje sprečile da pronađu posao u Srbiji, uprkos kvalifikacijama i iskustvu.
Posle dve godine teške borbe da opstanemo, u trenutku sreće dobili smo zrak velike nade u obliku izbegličke vize za Australiju.
Karta za novi život
Sećam se dva detalja tog dana. Prvi kad je moj otac rekao da se selimo na kontinent na južnoj hemisferi, na kojem je toplo i čije ime počinje sa „A“.
„Afrika!“ – povikale smo sestra i ja u oduševljenju, misleći već na sve silne zebre koje ćemo moći da gajimo kao kućne ljubimce.
Drugi detalj je izraz olakšanja na licima mojih roditelja.
Sa mnogo optimizma, ponekim očekivanjem i bez imalo znanja engleskog jezika, spakovali smo dva mala kofera i uskočili u autobus za Mađarsku, pošto je avio saobraćaj sa Beogradom bio u prekidu. Tamo smo se ukrcali na naš prvi prekomorski let, čije je odredište bio Pert.
Moji roditelji koji su tada bili u kasnim tridesetim godinama života, ostavili su svoje familije i sve što su ikada znali, da bi počeli novi život u stranoj zemlji i bez dolara u džepu.
Najtoplija dobrodošlica
Horor rata ostao je u nama, ali isto tako nikada nećemo zaboraviti raširene ruke koje su nam poželele dobrodošlicu u Australiji – ljudi koji su radili kao podrška izbeglicama i koji su se zdušno trudili da nam obezbede krov nad glavom, hranu i odeću. Bio je to neuporediv primer darežljivosti i humanog ljudskog duha, kakve do tada nismo doživeli.
Imala sam sedam godina kad smo se 1994. doselili ovde. Do tada nisam zakoračila u obrazovno okruženje. Posle šest meseci pohađanja škole engleskog jezika bačena sam kao padobranac pravo u drugi razred jedne od uglednih osnovnih škola.
Za moje roditelje put je bio teži. Moja majka je u Sarajevu radila kao urednica u novinama, dok je otac bio lekar. Ali, to im je malo značilo pošto je jezik bio velika prepreka. Oboje su išli na časove engleskog, a tata je vozio taksi dok je iznova studirao medicinu. Iako je njegova diploma bila priznata u Australiji, morao je da položi niz ispita kako bi dobio kvalifikaciju. I uspeo je u tome.
Jedni od srećnika
Moji roditelji danas žive prijatnim životom, otac radi u oblasti psihijatrije, a majka je u međuvremenu rodila mog mlađeg brata i do pre nekoliko godina radila za jednu organizaciju koja pomaže izbeglicama da se snađu. Naša priča nije jedinstvena i smatramo da smo imali mnogo sreće, kad se zna da se ogroman broj ljudi širom sveta zadesio u turbulentnim situacijama, bez mogućnosti da se vrati u svoju zemlju ili da ode u neku drugu državu.
Zato je Svetski dan izbeglica prilika da odamo priznanje nekima od onih koji su od Australije stvorili kaleidoskop raznih kultura i da se setimo svih onih koji su pošli od nule da bi svojoj deci pružili šansu da imaju pristojan život.
Mnogo je ljudi koji su imali snage da počnu iz početka i koji su danas zahvalni svojoj novoj zemlji za sve što im je pružila. To su roditelji koji su morali da svojoj deci objašnjavaju šta je rat i zbog čega se dešavaju tako bezočni zločini kojih su svedoci. Ali, to su i deca koja su premlada spoznala surovu stvarnost sveta.
U našim prijatnim životima ovde u Australiji, lako se zaboravlja da je svet daleko drugačije mesto kad se posmatra kroz prizmu rata i izbeglištva.
