U prekrasnom sunčanom jesenjem danu na imanju Koledža Sveti Sava u sidnejskom predgrađu Varovil u nedelju je održan veličanstven piknik u organizaciji Crkvene opštine Sveti Knez Lazar, odnosno školskog pododbora u čijem sastavu je folklorna sekcija ove opštine.
Započeto je kako i dolikuje svetom liturgijom u nedovršenom bogoslužbenom prostoru budućeg koledža, koju je služio prota Miodrag Perić, uz sasluženje protonamesnika Nemanje Mrđenovića iz blektaunske crkve i podđakona Veljka Mrakića, đakona Miloša Raketića i čteceva. Otpevavao je hor iz Lazarice obogaćen dečjim glasovima kojima je dirigovala Dragana Milanović.
Pokajanje i molitve
Nezaboravna će ostati beseda oca Nemanje Mrđenovića svima koji su se zadesili na ovome divnom mestu. Besedio je o poruci koja se čula u Jevanđelju i izlečenju nepokretnog bolesnika koji je čekao 38 godina da dođe na red za lečenje u Jerusalimskoj banji.
– Ni današnje vreme nije bolje na čitavoj planeti, iako smo napredniji, kako tehnološki tako i u drugom smislu – tumačio je otac Nemanja dalje, navodeći da se ni onda ni danas izlečeni ne vraćaju da pomognu onima koji čekaju na izlečenje.
U besedi se čulo i da su savremenom današnjem svetu potrebni učitelji koji bi učili svakoga od nas da pomogne onome do sebe da se izgrađujemo kao ljudi i u duhovnom smislu.
– Da bismo se istinski približili Bogu treba, pre svega, da imamo ljubav jedni za druge, da prepoznamo šta to treba našem bratu i našim sestrama koji stoje pored nas. Kako da im pomognemo da bi oni mogli pomoći drugima. Trebalo bi nekoga poneti do vode. To je gospod Bog ostavio svima nama u zadatak…
Nastavio je otac Nemanja sa besedom objašnjavajući o „Ovčjoj banji“ u Jerusalimu, njenom nastanku i lekovitosti.
– Trudimo se da čistimo sebe iznutra od greha preko ispovesti i pokajanja, da telo obuzdavamo postom i umerenošću, a da molitvama unosimo blagodatnu silu Božju. Ispunjavamo zapovesti Božje o ljubavi prema Bogu i bližnjem svom i tada će nam kao raslabljenom čoveku doći radost i izbavljenje od muka koje su nas snašle.
Nastavljajući besedu, pomenuo je otac Nemanja i važnost dovršetka objekta u kome smo se nalazili, govoreći da će se u toj ustanovi obrazovati ljudi koji će druge ljude da uče dobru i da ih nose.
S reči na dela
– Kukamo kako se dugo vremena gradi ovaj koledž, a sve očekujemo da ga neko drugi sagradi. To sam u razgovoru sa dobrim ljudima i prijateljima isto čuo. Zapitah ih jesu li bili skoro i videli. Rekoše da nisu odavno. Ne možemo onda da sudimo da se ništa ne radi, ako bi svaki od vas malo nešto uradio, brže bi se završilo, svako ima pravo da kritikuje, ali smo potrošili svoje kritike. Sada je vreme da malo radimo i da malo uložimo sebe, da zidamo još i da od ovoga mesta napravimo banju za lečenje duhovnih bolesti. Jednog dana će Hristos opet doći među nas sa pitanjem da li želimo da budemo zdravi. Pitaće samo one koje zatekne i koji nisu odustali.
Zahvaljujući ocu Nemanji na poučnoj besedi, prota Miodrag je zahvalio svima koji su se sabrali ove „raslabljene nedelje“ na ovom mestu da bi se ukazalo na neophodnost završetka radova:
– Pored ove brige, mi smo danas ovde i zbog našeg školskog pododbora koji ima želju da deca odu u Srbiju. I oni su organizatori ovog piknika zajedno sa našom parohijom i uz pomoć parohije iz Blektauna. Uživajte u druženju, pesmi, igrama…
Milica Mihailović je bila glavni „dirigent“ priprema oko piknika.
– Piknik pravimo iz dva razloga – da sakupimo priloge kako bi naša četvrta i peta grupa mogle da idu na turneju od desetak dana sledeće godine u Srbiju i možda i u Republiku Srpsku. Voleli bismo da naša deca pokažu svoje umeće u folkloru. Drugi razlog je bio da pozovemo srpski narod Sidneja da dođu do koledža i da vide dokle su stigli radovi. Ja sam ovde rođena i veoma sam ponosna na našu zajednicu. Srce mi je puno što mogu da vidim šta smo napravili.
Pripreme za otadžbinu
Što se odziva tiče, Milica Mihailović komentariše:
– Zadovoljna sam što se blektaunska parohija odazvala u ovolikom broju, vidim da ima naroda i iz drugih parohija. Mnogo bismo voleli da dvadesetak dece ode iduće godine u Srbiju. Koreograf Ljilja Nikolić uigrava koreografije koje bismo voleli da pokažemo. Verujem da će nam se želja ispuniti.
Budući đaci
Ispod drveta, na ćebadima na pokošenom travnjaku, sedele su tri mlade žene okružene decom. Prvo što su rekle reporteru „Vesti“ jeste da nisu zainteresovane za slikanje za novine i da treba da se konsultuju sa muževima. Nedugo zatim i oni su pristigli, pa smo saznali da je reč o porodicama Kos i Ćurčić i njihovim prijateljima. Danijela ima četvoro dece, Ana troje, a njihovi prijatelji dvoje. Pristali su na slikanje, a Ana Ćurčić nam je rekla da je poreklom iz Krajine, iz Zelengrada i nastavila:
– Predivan je dan za piknik i divno je videti ovoliko naših ljudi koji su se okupili ovim lepim povodom. Čast mi je, eto, i što nekako učestvujem u podržavanju našeg kolektivnog srpskog identiteta koji se trudimo da očuvamo.
Njena mala Milica, koja ima četiri godine, na naše pitanje da li će ovde ići u školu, radosno odgovora: „Da“.
Od bureka do paprikaša
Pored raznih vrsta pečenja koja su se nudila, pita, bureka, kolača, palačinki i ostalih đakonija, članovi Udruženja Slavonaca je pripremilo paprikaš od divljači. Bio je to praznik za sve gurmane.
