Dugogodišnjoj dopisnici dnevnog lista „Vesti“ i portala Vesti online iz Italije Radi Rajić Ristić, ovog leta je uručena nagrada „Daniel Piksiades“ za knjigu „U sazvežđu prijateljstva“ u kojoj su sabrani tekstovi objavljeni u štampanom izdanju i na sajtu najuticajnijeg medija srpske dijaspore.
Reč je o priznanju koje se dodeljuje piscima u rasejanju, budući da je čovek po kom nagrada nosi ime, Daniel Piksiades, jugoslovenski pisac slovačkog porekla koji je pisao na srpskohrvatskom i slovačkom.
Nagradu novinarki i književnici je u ime izdavača uručio pisac i glavni i odgovorni urednik Vesti online Aleksandar Stojanović u Viminacijumu, na pesničkom festivalu Orfej na Dunavu, u prisustvu slovačkog pesnika Martina Prebuđile, koji je lično poznavao umetnika čije ime nosi ovo odličje.
Tim povodom je supruga preminulog pisca, Smiljana Piksiades, koja živi u Kanadi, poslala autorki dve zbirke pesama životnog saputnika.
To je bio i validan povod da gospođa Piksiades za čitalačku publiku Vesti online, kaže nešto više o životu u dalekom svetu i odnosu prema matici.
Kako je rođena ideja da se preselite u Kanadu?
– Moj muž i ja smo se našli u Baru u Crnoj Gori. Završila sam višu Pedagošku školu u Nikšiću dok je moj muž radio kao učitelj u Sutomoru. Nisam mogla da nađem posao u Crnoj Gori. Pošto je brat mog muža već 15 godina živeo i radio u Kanadi, dao nam je garanciju i svu podršku da se preselimo na drugi kontinent. Sa dvoje dece napustili smo tadašnju Jugoslaviju 1974. godine – počinje priču Smiljana.
Kako je protekao proces integracije u novoj zemlji?
– Brat Pavel i njegova supruga Jelena su već imali mnogo prijatelja i rodbinu u Tander Beju. Svi su nam svesrdno pomogli da nađemo posao, školu za decu, stan, doktora… Iako nismo znali jezik, u svoj toj trci i među našim ljudima, brzo je sve postalo normalno. Naučili smo jezik dosta brzo. Mi na poslu, a deca u školi, i naravno uz pomoć dečijih televizijskih emisija – priseća se Smiljana.
Da li ste dolazili u domovinu?
– Samo sam ja bila dva puta kod brata u Srbiji. Daniel je jako patio zbog
odlaska iz zemlje koju je gradio u radnim akcijama posle rata i voleo neizmerno. Nije imao hrabrosti da ode i ponovo se vrati – iskrena je ona.
Šta Vam se dopada, a šta smeta u Kanadi?
– Kanada je jako lepa. Dopada mi se što sam tuđa na tuđem – ne duguje mi niko ništa. Tretirana sam kao i svi ostali. Nema tu parola: bratstvo i jedinstvo, svi za jednog i jedan za sve. Šta zaradiš, to imaš, eto. Smeta mi što država neprestano ukida usluge da bi uštedela novac, naročito u zdravstvu i obrazovanju – kaže gospođa Piksiades.
Šta i ko Vam nedostaje iz domovine?
– Familija i prijatelji. Druženje, moj maternji jezik, lepota Srbije i nekadašnjeg jugoslovenskog mora – ističe.
Da li ste se ikad pokajali što ste napustili Jugoslaviju?
– Ne. Čim smo otišli, raspala se naša zemlja. Bili smo vaspitani da volimo i slavimo Jugoslaviju koja se rodila u borbi i krvi toliko mnogo nacija. Bilo je dobro da nismo bili tamo dok su se braća klala i uništavala braću i sve što je stvoreno u našoj zajednici. Možda zvuči kukavički, ali je tako – kaže Smiljana.
Kako ste bili prihvaćeni od autohtonog stanovništva?
– Mislim sa pristojnim dostojanstvom. Kanađani su mešavina jako puno nacija kao što su to bili Jugosloveni. Država je uspostavila jaku mrežu podrške za imigrante. Kada ste oči u oči sa starosedeocem, ne zaboravite da je i on, ili njegovi preci, došao odnekud i da i on nosi svoju nacionalnost s ponosom. Neke nacionalnosti ne podnose druge i ne stide se da to izraze, ali to se retko dešava – kaže ona.
Šta znači za Vas nagrada koja nosi ime Vašeg supruga?
– Znači mi neizmerno. Od kada smo se sreli 1966. godine do dana kada je izdahnuo (a i pre, od njegove osnovne škole) nije prestao da piše. Kroz sve što je prošao u životu: majka ga ostavila kao osmomesečnu bebu, školovanje pod surovim uslovima i život sa babom i dedom, posleratno učiteljevanje po vojvođanskim selima, neuspešan prvi brak i razvod, napuštanje voljene zemlje i selidba u Kanadu (kroz Austriju), teški fizički poslovi u Kanadi …puno, puno bola – njegova poezija mu je davala snagu da izdrži i produži dalje…Pretvarao je u pesme sve što je doživljavao i čega je bio svestan, da bi predstavio svoju stvarnost ljudima oko sebe. Milutin Đuričković je video pravu vrednost njegovog stvaralačkog duha i osnovao nagradu koja će ohrabriti i inspirisati pesnike u inostranstvu da se ne predaju. Da nastave da stvaraju, tamo gde su i da dele svoj život sa svima oko sebe. To je Vaš doprinos čovečanstvu. Ostanite verni svom pozivu bilo gde da ste, do poslednjeg daha – u dahu ističe Smiljana Piksiades.
Porodična situacija
– Imamo dve ćerke. Obe su udate. Starija ima troje dece a mlađa mačku. Daniela i Skot su 100km daleko a Julija i Rajan 400km. Jako divni ljudi. Dvoje unuka je u Americi a najstariji je sa mnom. Hvala Bogu, svi su zdravi, vredni ljudi – srećna je ona.
Prevod na više jezika
– Dankove knjige su prevedene na puno jezika. Pisao je na slovačkom i srpskom jeziku. Gospođa Katarina Pucovska je sve sa srpskog prevela na slovački jezik. Gospodin Vladimir Babošin je preveo jednu knjigu na ruski jezik i u nju uključio nekoliko recenzija. To je dalo ideju Danku da sabere sve recenzije o njemu u jednu knjigu. Uz pomoć i prevod gospođe Zdenke Valent Belić knjiga SMERY A POBREŽIA( eseje inych o mne) je izdata 2022. u Bačkom Petrovcu – završava Smiljana.
