Dobar dan Srbijo, divna i pitoma zemljo, niti koja nas sve povezuješ. Došla sam posle tri godine da posetim tvoje bajkovite predele i da osetim toplinu svoga doma. Gde god da krenem, očekuje me mnoštvo nestvarnih prizora i neponovljivih doživljaja koji će mi dugo ostati u sećanju. Moj put je nakratko prekinut zbog kovida, ali prikupljam snagu da nastavim dalje. Etnografski muzej me čeka, a i drugi muzeji koji mi šire svoje ruke i očekuju. Kao i Palić, Golubac, Uvac, Zaječar… Eto me, stižem!
Ovo je na početku razgovora za „Vesti“ rekla Biljana Regan (rođena Kalinić), srpska kolekcionarka i baštinarka balkanskog folklora koja živi u Vašingtonu i vlasnica je verovatno najveće kolekcije nošnji na američkom tlu.
Preko Libije do Amerike
Rođena je, odrasla i, dodaje, sazrela u Šapcu. Završila je Medicinsku školu „Mika Mitrović“ (današnja „Dr Andra Jovanović“) i postala ginekološko-akušerska sestra, u narodu odmilja – babica. U šabačkoj Opštoj bolnici je 20 godina pomagala majkama da na svet donesu potomke, a onda je, prateći zov struke, posle bombardovanja, otišla hiljadama kilometara dalje, u Libiju.
– Radila sam isti posao u bolnici naftne kompanije u Bregi, u blizini Bengazija, i tamo živela nepunih sedam godina. Nije bilo lako prilagoditi se svemu tome, ali jaka želja za novim iskustvom mi je pomogla da naučim jezik i tako lakše upoznam ljude i njihovu kulturu i prilagodim se sredini – navodi Biljana.
Iz Libije se Biljana spremala za odlazak u Irsku, ali je 2009. završila u SAD. Kako kaže, potvrda stare narodne „nije kako je rečeno nego kako je suđeno“. Iskustvo i znanje koje je donela sa sobom kao babica u Americi nije mogla da iskoristi, „jer se tamo naša diploma ne priznaje“.
– Ali sam sa sobom ponela ljubav za očuvanje naše kulture i tradicije. U nezaustavljivoj energiji i umeću činim najviše što mogu da bar delić bogate kulture i duha svog kraja pokažem i približim drugima, da bi bolje upoznali, razumeli i cenili našu zemlju i sve nas. Način na koji sam počela da živim svoj san u Americi najbolje pokazuje da u životu ništa nije nemoguće i da nikad ne znamo kuda nas putevi kojima pođemo mogu odvesti i potpuno nam promeniti prvobitne planove – priča naša sagovornica.
Mladima na dar
Nije otkrila zašto je promenila odredište, ali jeste kako je počela da se bavi kolekcionarstvom narodne nošnje: srpski folklor je zavolela zahvaljujući angažmanu u KUD „Abrašević“, a majka Svetlana joj je usadila ljubav prema narodnim rukotvorinama.
-Život je kratak i treba ga proživeti u ljubavi, lepoti i dobroti. I treba nešto vredno stvoriti, ostaviti iza sebe drugima nešto korisno za sećanje. Ostaviti trag. A narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji svakog naroda. Njena uloga kroz istoriju je veoma bitna kao simbol etničkog identiteta, a ističe se i po likovnim i estetskim vrednostima. Odlučila sam zato da dam svoj doprinos, da u Americi prenesem mlađim naraštajima znanje i umeće koje sam ponela sa sobom i tako sačuvam od zaborava mnoge naše stare običaje i kulturu. Tako se i rodila ideja da krenem u sopstvenu misiju sakupljanja autentičnih kostima i promovisanja srpske, odnosno balkanske kulture i tradicije na američkom tlu – navodi Biljana, ponosna na kolekciju od oko stotinak autentičnih narodnih nošnji iz 19. i 20. veka iz različitih krajeva Srbije i bivše Jugoslavije.
Osim originalnih nošnji „često ukrašenih nakitom i vezom, sa ogrnutim jelecima i utegnutim pojasevima sa kopčama“, u Biljaninoj zbirci su i košulje, suknje, kape, oglavlja, marame, kecelje, peškiri, čarape, opanci, papuče, torbe, korpice, štapovi, preslice, vretena, frule, ćilimi, ćupovi, čuture, čokanjčići, džezve, fildžani i neizostavne lutke, mini-modeli južnoslovenskog folklora.
Omiljeni kitnjasti komadi
A zašto nošnja?
– Nošnja nije samo tkanina, već autentični, vekovima star, moćan prizor. Bogato svedočanstvo jednog naroda. Čitave priče su utkane u prelepe šare i ukrase, svaki detalj ima svoje značenje. Svi ti komadi doprineli su da se popuni mozaik moje ljubavi prema kulturnom blagu zemlje iz koje sam potekla – priča nadahnuto.
Ona kaže da ne zna da li je najveća kolekcionarka u dijaspori, ali zna da je ovo nešto čime želi da nastavi da se bavi i u čemu pronalazi sebe.
– Moja sreća se ogleda u sposobnosti da radim ono što volim, motivaciji da sačuvam komadić kulturnog nasleđa Balkana za buduće generacije i želji da sve upoznam sa ovim manje poznatim, a lepim delom naše istorije – ističe Biljana.
Svaki primerak u kolekciji ima svoju vrednost i zauzima posebno mesto kod nje, ali nam je ipak otkrila koji joj je omiljeni, a koji najvredniji.
– Omiljena mi je nošnja Mačve zato što je raznovrsna i kitnjasta. Najvredniji je veliki dukat koji sam dobila 7. decembra 1991. od roditelja. Njegova vrednost nije samo materijalna, već porodična i tradicionalna koja nikad ne gubi na značaju – kroz osmeh naglašava sagovornica „Vesti“.
Povratak u domovinu
Biljana je 2012. osnovala Udruženje za očuvanje balkanske tradicije i kulture u SAD. U saradnji sa srpskim i američkim državnim institucijama, organizacijama i pojedincima, za deset godina je organizovala više od 40 izložbi. Sa tradicionalnom zakuskom, naravno.
– Uvek imam u planu nove događaje. Da vezovi, zlatni i srebrni, mogu da zapevaju, novčići i ogrlice da zazveckaju, biseri sa tepeluka zablistaju, a ruže sa ćilima zamirišu i ispričaju nam kakve sve vrednosti i lepote ima naše duhovno blago – u zanosu kaže zaljubljenica u srpsku narodnu nošnju.
U Americi je 2011. srela supruga Džona Regana, koji joj je mecena i, pored sina iz prvog braka Stevana Mirkovića, najveća podrška u životu i radu. Na pitanje da li planira povratak u maticu, ko iz topa je odgovorila: „Moja želja je da se vratim u Srbiju. Ne odmah, ali u doglednoj budućnosti – da!“
Kosovsko džube najstarije
Najstariji odevni predmet u Biljaninoj kolekciji je kosovsko džube.
– O raskoši i lepoti odevanja u 19. veku svedoče i jedinstveni odevni primerci kao što je kosovsko džube, koje je u mojoj kolekciji od 2013. i najvredniji je deo kolekcije. To je deo ženske građanske nošnje, haljetak orijentalnog tipa, skupocene zanatske izrade sa vezom od zlatne i srebrne niti. Izrađivali su ga majstori terzije – navodi Biljana, otkrivajući da je do njega došla preko prijatelja.
Kuća kao muzej
Celokupna kolekcija koju Biljana poseduje je njeno privatno vlasništvo i koristi je isključivo u promotivne svrhe. Od samog početka joj je u planu da napravi muzej, mada njihova kuća već jeste „skromni muzej s prelepim eksponatima“.
– U današnje vreme veoma teško dolazim do nošnji, ali ako postoji želja nađe se i način. Uglavnom ih nabavljam preko rodbine i prijatelja, i kupovinom preko interneta – otkriva kolekcionarka te dodaje da svaki odlazak u rodni kraj iskoristi da nađe nešto novo „i tako dopuni kolekciju koja postaje sve obimnija i značajnija“.
Amerikanci najznatiželjniji
– Publika naših revija i izložbi je raznovrsna, ali se najčešće Amerikanci zaustavljaju da nešto pitaju, saznaju više. Oni najviše pokazuju interesovanje i znatiželju prema našoj tradiciji – konstatuje gospođa Regan.
Budući da zbog kovida nije mogla da organizuje javne izložbe, Biljana je u svojoj kući i dvorištu pravila onlajn prezentacije tako da su mnogi ipak uspeli da vide njenu kolekciju.
Mama i tata „krivci“
U Kulturno-umetničko društvo „Abrašević“ došla je zahvaljujući ocu Jovanu, koji ju je tamo odveo.
– Narodne igre nisu samo koraci i muzika, već čitava istorija i mnoštvo običaja vezanih za svaku od njih. Godine koje su iza mene protkane su divnim uspomenama i danima provedenim baveći se folklorom u KUD „Abraševiću“ u mom rodnom gradu – s velikom ljubavlju seća se tog perioda.
Osim igračkog umeća, sa KUD „Abrašević“ je stekla i druga iskustva. Videla je i proputovala skoro celu Evropu, od Grčke do Norveške. Istovremeno je bila okružena maminim ručnim radovima s ljubavlju rađenim. To je ostavio dubok trag u Biljani. Kako su godine prolazile uvidela je „da su svo to znanje, ljubav, umeće, igra i majka ključ za ono što ona treba da radi“.
Jugoslavija u malom
Udruženje za očuvanje balkanske tradicije i kulture u SAD broji dvadesetak posvećenih ljudi.
– Iz raznih su krajeva, bukvalno nekadašnja Jugoslavija u malom. Svi oni žive od nečeg drugog, a u Udruženju ih povezuje čista ljubav i želja da se prikaže šta se ima. Bilo je i lepih i manje lepih trenutaka i izazova, ali smo uspeli da stignemo do dvocifrenog broja. Taj jubilej i podrška svih njih obavezuje na trajanje – konstatuje Biljana.
Udruženje je dosad organizovalo na desetine manifestacija u saradnji s našom i ambasadama Francuske i Hrvatske, Kongresnom bibliotekom, Smithsonian assosiates,
American council for international education…
– Svaki događaj je temeljno pripreman uz konsultovanje odgovarajuće literature. Teško je izdvojiti jedan… Možda, revija Balkan Cultural Experience
(11. maj 2019), koju sam posvetila pokojnom ocu kao najzaslužnijem za sve što sam dosad uradila – kaže s tugom.
„Kolega“ iz Svrljiga
Pitali smo Biljanu da li je čula za Milana Ristića iz Svrljiga, momka koji ručno izrađuje nošnje i ima više od 2.000 komada.
– Čula sam za njega, ali ga ne poznajem. Pozdravljam njegov rad na istrajnosti da tradiciju i običaje sačuva od zaborava i predstavi na način na koji on to radi – navodi iz srca.
