Mi smo jedna ljubav i jedna knjiga u dva glasa, tako kažu Lana Bjelanović iz Kanade i njena baka Milunika Mitrović iz Srbije, koje su nedavno objavile svoju treću zajedničku knjigu pod nazivom „Ljubav leti – Love flies“.
Iza umetničkog imena Pametna Lana, koje je sama odabrala za ovo izdanje, krije se sedmogodišnjakinja iz Edmontona, gde je upravo završila prvi razred osnovne škole. Ona pohađa i Srpsku školu „Jovan Jovanović Zmaj“, pri Srpskom kulturnom centru, gde je član i folklorne grupe i hora. Lana je nedavno na originalan način predstavila Srbiju na internacionalnom programu učenika kanadske škole.
Glumi i hekla
Sa svojim roditeljima iz Beograda stigla je u Kanadu 2013. kao beba od 18 meseci, progovorivši prve reči na engleskom jeziku u vrtiću, uporedo sa srpskim maternjim, samo kod kuće. Njeni roditelji, majka Branka, magistar srpskog jezika i književnosti, i otac Ivan, magistar šumarstva koji je dobio šansu da se stručno usavršava na Univerzitetu u Edmontonu gde je ostao u naučnim vodama svoje struke, Laninom odgoju i svestranom aktivnom uključenju u novoj sredini poklanjaju nesebičnu pažnju.
Nedavno je završila drugi ciklus škole pevanja i glume za decu, ide redovno u školu plivanja, a počela je da trenira i gimnastiku. Ona pokazuje brojne talente – peva, recituje, sama sastavlja stihove koje peva, glumi, crta, vaja, sadi cveće, lako barata s endlicom i hekla, a sada uči i da plete.
Ipak, sve nadilazi njeno interesovanje i ljubav prema knjizi – čitanju i pisanju… Jednom prilikom, kada je vaspitačica dala domaći zadatak da sva deca izaberu neki svoj omiljeni predmet ili igračku koju će doneti u vrtić, i o tome ispričati svoju priču, Lana je od kuće ponela knjigu. Nije to bila bilo koja knjiga, nego ona koju je napisala njena baka „Usputnice, haiku i sentence“.
– Tu knjigu sam posvetila njoj i bila je poslata poštom preko okeana da stigne joj u ruke za treći rođendan. Na iznenađenje svoje vaspitačice, Lana je pričom o ovoj knjizi predstavila zapravo svoju baku iz Srbije koju nije ni zapamtila, kako bi iskazala svoje osećaje… Sve me je to duboko dirnulo kada su mi njeni roditelji ispričali. Jer, bile su već prošle četiri duge godine moje neutažive čežnje za njom, mojom unučicom koju su odneli iz moga vidokruga, da sa radošću pratim njeno odrastanje. Samo su me zdravstvene poteškoće sprečile da u to vreme ne otputujem u njen zagrljaj. Ali, naša duhovna i emotivna veza tako je preko knjige već bila uspostavljena – priča Milunika Mitrović.
Uživanje u Sečoj Reci
Onda dolazi jesen 2017. kada Lana sa roditeljima stiže prvi put u Srbiju i svoj rodni Beograd, kao i u bakin živopisni zavičaj – Kosjerić (Seča Reka).
– Kroz igru, sasvim spontano, razumele smo se i saglasile da ćemo pisati „našu knjigu“, smišljati stihove u ritmu hoda, ili gde god nađemo zgodno mesto beležiti šta vidimo i doživljavamo, crtamo, fotografišemo… Ona je neumornim pitanjima podsticala mene, ja sam bodrila nju… Kada mi je rekla da knjige voli više od svega zato što nas „knjige prave pametnim“, prosto me je očarala tom ozbiljnom izjavom, i uverila da to, po svemu sudeći, nije prolazno rano dečje „mudrovanje“. Za vreme boravka u Srbiji, u svojoj petoj godini neosetno je počela da čita tečno pored latinice i ćirilicu.
Tako je, posle četiri nedelje u Srbiji, za Lanin povratak u Kanadu već bila gotova njihova prva zajednička mala knjiga u dva glasa „Zamisli jednu tajnu“, ilustrovana njenim crtežima i fotografijama iz Srbije. A onda u jesen 2019. baka Milunika odlazi na dva meseca u Edmonton, kada je Lana krenula u prvi razred ali i nastavak njihove knjige.
– Bili su to uzneseni dani lišća, kada sam lebdela od sreće. Deo tog osećanja, sadržaj i doživljaj družbe sa mojom Lanom, utiska o kanadskoj prirodi i ljudima, stalo je u ovu našu knjigu u dva glasa, iz dva srca i nadahnuća, koju su nazvale „Ljubav leti – Love flies
„.
Naslov knjige nastao je prema Laninoj ideji, jer pored toga što voli da piše, ona je izuzetno muzički nadarena, pa se baki poverila da će kad poraste imati svoj bend koji će se zvati Love flies.
Snovi i uzleti
Knjiga je nedavno došla i u Lanine ruke, a odnela joj je njena tetka Tanja Bjelanović, koja je takođe diplomirala književnost, te je bila zadužena za lekturu i korekturu ovog maštovitog dela.
– U ovoj knjizi su njene pesme, nastale tokom naše kanadske jeseni, kao i moj izbor zapisa o njenim prvim školskim danima, snovima, kreativnim uzletima, pričama, razgovorima i drugim zajedničkim slatkim „malim tajnama“ – objašnjava baka Milunika i priznaje da je na svoje dečje pesme odavno zaboravila sve dok joj se nije rodila unuka.
– Sada sa posebnim žarom pišem stihove za decu. Kako Lana raste, tako raste i broj pesama njoj posvećenih. Ako joj se te moje pesme sada i ne učine tako lepe i važne, možda će joj se više dopasti nekada kasnije… Onda kada i sama, jednog dana, bude nekoj dečici mama. Ili srećna i ponosna baka.
Nastup za mališane
Kada je putovala u Kanadu, baka Milunika je svojoj unuci na poklon ponela drugu knjigu u dva glasa „Pesme za Lanu – Poems for Lana“. Bio je to dar za njen polazak u školu.
– Knjigu je videla njena učiteljica Nataša u Srpskoj školi, pa se zainteresovala i priču raširila do tamošnjeg sveštenika Desimira i gospođe Nade Ružić, koji su organizovali književni susret za decu gde smo Lana i ja predstavile ovu knjigu. Ona je recitovala pesme iz knjige, a ja sam im govorila o najvećem srpskom dečjem pesniku Čika Jovi Zmaju, čije ime i nosi njihova škola. Bilo je to uzbudljivo veče i za nas dve i za publiku – priseća se Milunika, koja je nakon toga od uprave Kulturnog centra dobila ponudu da održi svoje književno veče gde bi bio predstavljen njen literarni opus, ali bližio se njen dan povratka u Srbiju.
– Obećala sam da ćemo to uraditi kada dođem sledeći put, kada ću na poklon školi i biblioteci poneti svoje knjige kao i drugih savremenih autora za decu i odrasle.
Pesme, eseji, drame
Milunika Mitrović je rođena 1950. godine u Sečoj Reci (Kosjerić), mesto gde je završila osnovnu školu i koje joj je bilo inspiracija za prve stihove. Maturirala je u gimnaziji u Užicu, a diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je osam knjiga poezije, dramu o životu i slikarstvu Lize Marić Križanić „Poljsko cveće u belom bokalu“, zbirku priča „Zapisi na vetru“…
Poeziju, književnu kritiku i prozu publikuje u domaćoj i zagraničnoj književnoj periodici. Zastupljena je u mnogim pesničkim antologijama i zbornicima. Za svoj književni opus i delatništvo u kulturi pohvaljivana i nagrađivana. Pesme i eseji su joj prevođeni engleski, ruski i francuski jezik. Živi i stvara u Kosjeriću, Zemunu, kao i još nekim mestima.
Izvorna lepota
– Ceo moj doživljaj Kanade i Edmontona, mislim da se može videti i na stranicama ove knjige („Ljubav leti“), a ne samo uzajamna emotivna povezanost sa unukom. Oduševljena sam svim onim što sam tamo videla i doživela, osobito izvornom lepotom prirode. Mislila sam da oduvek poznajem prirodu i da sam s njom srasla odrastajući u malom mestu nadomak sela, ali posle mog boravka u Kanadi i druženja sa unukom, videh da je ona zapravo pravo dete prirode. Iako živi u velikom gradu, ipak uživa u takvom neposrednom okruženju svakodnevne lepote, prirode gde joj je sve blisko i nadohvat pogledu – ptice, životinje, bilje, drveće, cveće, reke, sve…
Zato je i moto ove naše knjige Lanina iskrena i mudra rečenica: „Sve je u prirodi lepo, sve inspiracija, i sve povezano.“ To me je fasciniralo, pa i stvaralački nadahnulo da pišem sa njom i za nju. Naime, već imam napisan ciklus novih pesama još neobjavljenih, sa novom temom pod nazivom – „Moja Kanada“. Biće od toga uskoro cela knjiga, kada na jesen opet odem u Edmonton – priča Milunika Mitrović, čija je unuka Lana rešila da ove knjige prepiše na ćirilicu, a jednog dana će ih, kako kaže, prevesti na engleski jezik.
Zašto ljudi umiru
– Bako, znaš li zašto ljudi umiru? – iznenadi me Lana pre neki dan ovim tako ozbiljnim pitanjem.
– Ljudi vremenom stare, suše se i opadaju kao lišće u jesen, pa i čovek tako kad tome dođe vreme – pokušah slikovito da dam
neki što jednostavniji odgovor.
– Ne! Ljudi moraju da umiru kako bi život uvek trajao – prekide me ona ubedljivo, kratko i jasno.
– Tačno tako – pohvalih način njenog razmišljanja.
Toj savršeno zreloj misli, teško da išta treba dodati, i oduzeti.
Pitanja kao odgovori
Dok se vraćamo iz škole preko poljane ogromnog školskog dvorišta, Lana mi prepričava šta su danas radili na časovima. Najinteresantnije
– dobiće sutra u školi slatkiše onaj ko uspešno odgovori na deset pitanja. A ja ću odgovoriti na svih deset! – kaže samouvereno.
Interesujem se o čemu će biti ta pitanja.
– Evo jednog – Kako je nastao život?
– Au, baš nimalo lako pitanje! Hmm… To je jedno od onih večnih pitanja, na koja ljudi još nisu našli jedan odgovor – kažem u neprilici, čudeći se da već ovakvo pitanje sleduje đacima prvacima.
Kao da je čula moje misli, ona malo razmisli, a onda će značajno razložno:
– Neka pitanja su, u stvari, odgovori.
– Bravo, mudrice! Negde si već čula ili pročitala ovaj filozofski odgovor?
– Ne, samo tako ponekad razmišljam…
