Tokom prošle godine navršile su se dve decenije od našeg prvog teksta o mukama siromašnog Novopazarca Vukomira Tomovića, samohranog oca paralizovanih, nepokretnih i potpuno nemoćnih sinova Ivana i Predraga, i njegovog apela našim čitaocima i drugim dobrim ljudima da mu pomognu. Tada je Vukomir, u zabitom Pasijem Potoku na Rogozni, daleko od lekara, u bepuću i sirotinji jedva prehranjivao paralizovane sinove koje je često, kad se razbole, po kiši, blatu i snegu, na leđima nosio do 30 kilometara udaljenog Novog Pazara.
Dobre duše
Dobrotvori, poreklom sa naših prostora, rasuti po belom svetu, tada su Tomovićima odmah pritekli u pomoć, pa više nikad nisu ostajali bez namirnica i lekova, a nakon pet godina uspeli su da, najvećim delom uz pomoć naših čitalaca i humanista iz ovog kraja, u novopazarskom prigradskom naselju Šestovo sagrade novu kuću. Sve do danas, humana dijaspora stalno je uz njih, da nije povremenih donacija iz inostranstva, najviše iz Australije, Vukomir, Ivan i Peđa ne bi mogli da prežive.
– Kad god smo bili u nevolji, kad smo, kao poslednjih meseci prošle i prvih dana ove godine, ostajali bez lekova i trošili poslednje kilograme brašna, kao da nam je sam bog slao, stizala nam je pomoć iz ove daleke zemlje, povremene donacije dobrih ljudi drže nas u životu – priča Vukomir dok u rukama drži najnoviju donaciju pristiglu iz Australije – 1.000 hiljadu dolara od Gordane Simić iz Novog Južnog Velsa i 150 dolara od Mara iz Sidneja, najvećeg grada u ovoj australijskoj državi.
Za ogrev
– Ranije nam je najviše pomoći stizalo iz Evrope, a sada nam najčešće pomažu dobrotvori iz daleke Australije, sve što dobijemo odmah potrošimo za lekove, lekare, hranu, ogrev, gorivo, struju, pelene… Hvala beskrajno dobrotvorkama Gordani i Mari, želimo im dobro zdravlje i bog da ih čuva, hvala svima koji brinu o nama i spasavaju nas kad god smo u nevolji, znatno su nam olakšali život, ja sam srčani bolesnik, Ivan i Peđa su nepokretni i nemoćni, prihoda nikakvih nemamo – dodaje Vukomir.
Sve do prošle godine Vukomir je uspevao da, radeći povremeno kao vozač ili drvoseča, zaradi po koji dinar, sada više ne može da radi i bilo šta zaradi, jer su ga pritisli srčani problemi, a pošto, osim primarne paralize, Ivan i Peđa imaju i druge bolesti koje su se izrazito aktivirale nakon teško preležane korone, prinuđen je da stalno bude uz njih.
– Ranije su mogli da se sami obuku ili šporet da nalože, sada je muka mnogo veća, jer teško bolesnog Ivana moram sam da presvlačim i kupam, na rukama moram da ga odvedem do kupatila, često i nahranim, bolesti stižu i mlađeg Peđu, ništa dobro nam se ne piše, bez pomoći dobrih ljudi ne možemo opstati – žali se ovaj samohrani otac i moli da dobrotvorkama iz Australije Mari i Gordani Simić prenesemo njihove pozdrave i zahvalnost do neba.
Bog sve vidi
– Bog neka ih čuva i njihovu humanost i dobrotu zdravljem, radošću i srećom u životu nagradi, ko zna šta bi sa nama bilo da nije ovako dobrih i velikih ljudi, gladovali bismo, smrzavali bismo se, ne bismo imali za hranu i lekove, dobrotvori su nam i kuću sagradili, hvala puno i „Vestima“ koje duže od dve decenije prate našu sudbinu i muku, nadamo se da i ubuduće nećemo biti sami – ističe Predrg Tomović.
Velika rana
Verovatno naslednim genom i igrom zle sudbine, od rođenja je paralizovana i Vukomirova unuka, dvadesetogodišnja Katarina, ćerka njegovog trećeg i zdravog sina Zorana i snaje Marine. Zauzeti svojom mukom i stalnim povlačenje po lekarima i bolnicama, u nadi da će bar za Katarinu možda pronaći leka i spasa, Zoran i Marina ne mogu mnogo da pomognu Vukomiru, Ivanu i Predragu. Jedina pomoć povremeno stigne iz Specijalne bolnice Novopazarska banja gde naročiti mlađi Predrag povremeno ima besplatne rehabilitacije.
