U julu ove godine starina Dušimir Vuksanović, jedini žitelj zabite Pačevine na padinama Golije, napunio je 90 godina. Skoro polovinu svog života ovaj usamljeni i siromašni gorštak, inače dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta, proveo je u trošnom kućerku i bespuću, jedno vreme bio je potpuno nepokretan, za mnoge i otpisan, samo zahvaljujući božjoj volji i pomoći čitalaca „Vesti“ preživeo je tešku bolest i ponovo stao na noge.
Podrška komšija
Poslednji put sa Dušimirom smo se sreli početkom februara kada smo mu uručili namirnice, lekove i 100 dolara iz Australije. Nismo mogli do zavejane Pačevine, pa su ga do obližnjeg Svilanova komšije dovezle na traktoru. Od tada nije dobio nikakvu pomoć.
Prvih junskih dana, malo pre rođendana, Dušimir je bio u teškoj nevolji, nakon dva moždana udara, koja je jedva preživeo i zbog kojih je skoro nepokretan, šlogiranog starinu zakačio je i lakši infarkt. Da nije bilo komšija iz susednih sela koji su mu povremeno donosili lekove, mleko i poneku veknu hleba, već bi bio na „onom svetu“..
– Ni sam ne znam kako sam se iščupao iz nevolja koje su me zadesile poslednjih godina… Nakon dva teška moždana udara, spasli su me humanitarac Hido Muratović, komšije iz susednih sela i čitaoci „Vesti“ koji su me „hranili“ i „lečili“ duže od dve godine. Lekari kažu da sam fenomen i da sam ustao „iz mrtvih“. Neki od dobrih ljudi i lično su dolazili da me posete i da mi ostave nešto novca za preživljavanje u ovoj pustinji. Hvala im, bog neka im pomogne. Jedva stojim na nogama, ne mogu ništa da radim, nemam penziju i da nije dobrotvora odavno bih skapao od gladi, hladnoće i bolesti – priča starina Dušimir i nada se da će se, uprkos ozbiljnim godinama i teškoj bolesti, ali i nemogućnosti da potraži lekarsku pomoć, ponovo izvući.
Dugo nisam dobio nikakvu pomoć, bojim se da su me dobrotvori već zaboravili, a zima samo što nije stigla, ipak, nadam se da će mi humani ljudi ponovo omogućiti da nastavim preživljavanje u ovoj nedođiji. Ne treba mi mnogo: samo za lekove, najneophodniju iskranu i ogrev. Svim potencijalnim dobrotvorima unapred se zahvaljujem, a onima koji su mi proteklih godina pomagali da preživim želim dobro zdravlje i sve najbolje u životu – poručuje ovaj usamljeni i teško bolesni starac sa padina planine Golije.
Apel dijaspori
Tokom cele godine, a naročito nakon našeg martovskog apela dijaspori da joj pomogne, pomoći se nadala i usamljena i teško bolesna Vukica Milosavljević iz zabitog sela Kašalj na Rogozni, na žalost, i ona, iako je dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta, strahuje da je zaboravljena, jer zimu čeka u oronuloj i hladnoj straćari sa zemljanim podom i polusrušenim krovom koji, uprkos svom trudu, nije uspela da popravi, nedostaju joj i ogrev, lekovi i najpotrebnije namirnice.
Samo bog i dobri ljudi mogu da mi pomognu da opstanem u mojoj muci i sirotinji, dok sam bila zdravija i pokretnija brala sam kleku, pečurke i šipurak i tako zarađivala za preživljavanje, bolest je uzela maha, sada sam potpuno nemoćna, ne znam kako ću kupiti drva, lekove i brašno – žali se siromašna Vukica i moli nas da pozovemo dobre ljude iz dijaspore, koji su joj ranije puno pomagali, da joj ponovo, sada kad je u još nezavidnijoj situaciji, priteknu u pomoć.
Ljudska dobrota
Najveća briga i strepnja mi je krov na kući koji se delimično urušio, ako se potpuno sruši ostaću bez kuće, smeštaja i igde ičega, nikoga svoga nemam i nemam kud da idem, jedina nada su mi ljudska dobrota i humanost, nadam se da će me posle više meseci neizvesnosti svevišnji pogledati, a dobrotvori obradovati – poručuje Vukica.
Džaba molili za pomoć
Pod pritiskom medija, radnici Centra za socijalni rad u Novom Pazaru obišli su pre nekoliko godina Dušimira Vuksanovića i uručili mu simboličnu pomoć. Bilo je tada i predloga da se starac prebaci u neki dom za socijalne slučajeve, ali je on to odbio. Bilo je i obećanja da će ga socijalni radnici redovno posećivati i da će dobiti socijalnu pomoć i tuđu negu .Ništa od toga nije dobio, jer navodno „ima puno planinske zemlje“. Od tada ga više niko nije posetio niti pitao za zdravlje. Za pomoć se obraćala i Vukica Milosavljević, ali je i ona dobila objašnjenje „da je još puno takvih“ i da bude strpljiva.
