Iako su se u akciju sakupljanja 100.000 evra, koliko je Nebojši Kamenčiću (39) iz Plažana kod Despotovca potrebno za transplantaciju bubrega u Belorusiji, uključile humanitarne organizacije, opština Despotovac, brojne firme i pojedinci, njemu nedostaje još 44.000 evra.
Nebojša već 16 godina svakog drugog dana odlazi na dijalizu u Opštu bolnicu u Ćupriji. Iako je uglavnom dobro podnosi, desi se da tokom tog procesa ima glavobolju, da mu pritisak padne ili skoči, ponekad dobije spazam mišića i pitanje je koliko će njegov organizam moći da podnese taj mukotrpan proces izvlačenja tečnosti iz organizma. Pored toga, on sve više oseća bolove u zglobovima zbog kojih otežano hoda, pa mora da koristi električno vozilo. Sa bolnicom u Belorusiji je u koktaktu i čeka poziv da ide na prve preglede. Nebojša se nada da će sakupiti potreban novac, jer nije uspeo da ode na transplantaciju bubrega u Rusiju i Italiju. Najteže mu je palo što bubreg koji mu je darivala majka Nevenka njegovo telo nije prihvatilo.
– Čim smo saznali za dijagnozu, majka mi je donirala bubreg, ali ga je, nažalost, moje telo odbacilo. Bio sam u šoku. Mislio sam da ću da dobijem bubreg i nastavim sa dotadašnjim načinom života. Dijaliza me je potpuno dotukla, jer uopšte nisam bio spreman na to – iskren je Nebojša.
Iako nije imao mladost poput zdravih vršnjaka, Nebojša se nije predavao očaju. Završio je novosadski Fakultet za uslužni biznis pri isturenom odeljenju u Jagodini i stekao zvanje menadžera. Ima razne hobije. Od izrade raznih modela na 3D štampaču, rada u drvetu, voleo je da šeta po šumi i da bere pečurke, izlazio je sa drugarima. Bavio se i sportom. Nažalost, od pre tri godine oseća sve veće bolove u zglobovima i nogama, pa nekada ne može da pređe ni 500 metara.
– Kada bih dobio nov bubreg, odmah bih potražio posao. Voleo bih i da odem na letovanje, jer sam do sada mogao nekud da otpujem samo za vikend, pošto bih morao da se vratim zbog dijalize. Voleo bih i da zasnujem porodicu – kaže Nebojša.
Njegova majka Nevenka, koja teško podnosi bolest svog sina, naročito kada posle dijalize bude iznuren i bezvoljan, takođe bi volela da Nebojša ima svoju porodicu. Ona kaže da je trenutak najtežeg psihičkog pada prevazišao zbog sestričine Olge, ćerke rođene sestre Emine, jer želi da gleda kako odrasta.
– Mnogo je propatio, nije imao ni mladost kakvu je trebalo da ima. Naročito sam bila tužna kada bi se njegovi drugovi spremali da otputuju na more. On bi otišao da popije piće sa njima i da ih isprati, a znam koliko bi voleo da može da pođe sa njima. Nekoliko puta je psihički posrnuo, ali je smogao snage da se „digne“. Svih ovih 16 godina nije odustajao od traženja puta ka izlečenju, u čemu mu ja pomažem i raspitujem se kod lekara šta još možemo da učinimo. Nijedan dan ne prođe a da ne razmišljam o nekom rešenju. Nebojša ima neverovatnu želju za životom i nadam se da ćemo uspeti da sakupimo novac da bi otišao na transplantaciju bubrega – kaže Nebojšina majka Nevenka za „Vesti“.
Pomoć stiže
Kada su saznali za Nebojšinu bolest, Joca (58) i Suzana (56) Dimitrijević iz Ribara kod Jagodine, koji su na privremenom radu u Švajcarskoj, novac sa svadbe koju su pravili posle 33 godine braka, o čemu su „Vesti“ pisale, uplatili su na njegov račun, a nastavili su da mu šalju novac i kada su se vratili u Švajcarsku. Jagodinski slikar Slava Markani, o kome su „Vesti“ takođe pisale, Nebojši je poklonio umetničku sliku kako bi je Nebojša prodao i kako bi javnim ličnostima dao primer na koji sve način Nebojši može da se pomogne.
Dvovalutni žiro-račun
Humani ljudi koji bi voleli da Nebojša stane na svoje noge, da proživi sve ono što nije mogao do je bio mlađi i da bude srećan uz vlastitu porodicu, mogu da mu pomognu uplatom na njegov žiro račun: Nebojša ?amenčić, 115-0381628788411-74, Dž???l
banka.
Račun je dvovalutni i na njega mogu samo da se uplate dinari i evri. Čitaoci „Vesti“ pomoć za Nebojšu mogu da pošalju preko naše redakcije i Humanitarnog mosta.
Strahovi
Nevenka strahuje da Nebojša ne dobije neku infekciju. Pored toga ona se boji da ne obole drugi organi, jer dijaliza utiče na njih, pa je potrebno pet-šest sati da se funkcije tela vrate u normalu.
– Bila bih najsrećnija majka kada mu tuđa nega više ne bi bila potrebna i kada bih njegovo dete povela za ruku. Niko ne zna kroz kakve smo sve probleme prošli. Kada transplantacija nije uspela, išla sam kod nekoliko psihologa da bih mogla da se pomirim sa tom činjenicom – navodi Nevenka.
