O teško bolesnim supružnicima Željku i Rajki Joksimović iz Donjeg Sebečeva kod Novog Pazara, koji sa maloletnom ćerkom Jelenom žive u oronuloj i hladnoj straćari oblepljenoj blatom, bez vode i kupatila, suočavajući se sa teškom nemaštinom i sirotinjom, prvi put pisali smo prošle jeseni kad smo i pozvali dobre ljude iz celog sveta da im pomognu da kupe ogrev, lekove i namirnice, plate struju i odu lekaru.
Dva kauča i šporet
Odmah nakon našeg apela, porodici Joksimović stiglo je pet metara drva, dobili su i dva kauča, humani ljudi kupili su im i novi šporet, bilo je i nekoliko manjih donacija dobrotvora koje su im omogućile da kupe brašno, obezbede se najpotrebnijim lekovima i izmire tada već pozamašni dug za struju.
Pomoć naših čitalaca neposredno uoči zime bila im je zlata vredna, jer im je pomogla da ne gladuju i da se ne smrzavaju, ali je, na žalost, bila nedovoljna i brzo i presahla. Tokom ove godine stigla im je još jedna manja donacija iz Australije, koju su odmah utrošili za lekove, što je bilo nedovoljno da im olakša muke koje ih prate godinama i decenijama.
– Podrška koju smo dobili nama je mnogo značila i bila nam je ogromna, jer nikakvih drugih primanja nemamo, beskrajno smo zahvalni „Vestima“ i humanoj dijaspori, znamo da je u Srbiji i u ovom kraju još mnogo nevoljnika kao što smo mi traži i čeka pomoć, ali se nadamo da nismo sami i zaboravljeni i da će nam dobri ljudi opet pomoći, ponovo smo bez brašna, lekova i ogreva, a život nam je još čemerniji, teži i neizvesniji, „Vesti“ i dijaspora su nam jedina nada – ističe jedva pokretni Željko.
Život u oskudici
– Mada je celog života živeo teško i u oskudici, boreći se za goli opstanak, sve do pre nekoliko godina, dok je povremeno radio kao portir u Novom Pazaru i nadničio po Sebečevu i okolini i dok se nije teško razboleo i „pao s nogu“, Željko je nekako uspevao da prehrani sebe, suprugu Rajku i ćerku Jelenu i ni od koga nije tražio pomoć, čak ni onu koja mu po zakonu pripada.
Niko u porodici nema zdravstveno osiguranje, pa svaki pregled moramo da platimo, nemamo ni socijalnu pomoć, ni penziju, niti bilo kakvo drugo primanje. Prehranjuje nas nekoliko kokošaka i ovaca koje imamo, to nam je sva imovina, da nije njih skapali bismo od gladi, bude dana kada ostanemo i bez hleba, nisam nikad sanjao da ću spasti na ove grane, ali bolest i sudbina čine svoje, nemoćan sam i da hodam, a kamoli da bilo šta radim, do prošle jeseni nikome se nisam obraćao za pomoć, sada moram – priča skromni Željko dok nam pokazuje ispucale zidove, polomljene crepove, zemljani pod, garež i vlagu u svom ubogom kućerku bez vode i kupatila.
Da smo zdravi i da bar mogu da radim živeli bismo i u ovakvim uslovima i nikome se ne bismo žalili – dodaje Željko i naglašava da leti ne može da se odbrani od zmija koje slobodno šetanju po njegovom domu i uteruju strah u kosti njegovoj ćerki Jeleni.
Rad sa logopedima
– Sada nam je najpotrebnije da bar malo utoplimo kuću i obezbedimo je od rušenja i prokišnjavanja, da pre zime nabavimo dovoljno brašna, drugih namirnica i drva, da Jeleni omogućimo rad sa logopedima (ima smetnje i sa govorom), da se snabdemo lekovima, da obavimo lekarske kontrole i da možemo da platimo struju. Maštamo o vodi i kupatilu, svesni da je u ovom trenutku i u ovim uslovima to samo san koji, bojim se, nikad neće postati java – dodaje Željkova supruga Rajka.
Operacije
Teško bolesnom Željku potpuno su propali kukovi i kolena, lekari su mu još davno savetovali operacije za koje, pošto nema zdravstveno osiguranje, nije imao novca, u međuvremenu, bolest je napredovala, operaciju čeka i njegova supruga Rajka koja je poluslepa i potrebne su joj komplikovane lekarske intervencije u Beogradu. Supružnici Joksimović nisu jedina sirotinja u ovom kraju koja je bez zdravstvene knjižice, još mnogo starih i bolesnih ne može da se leči o trošku države, jer nisu uplaćivali penzijski staž i poljoprivredno osiguranje, a nekima jednostavno nije imao ko da „trči“ za papirima i od šaltera do šaltera.
