U Starom Egiptu korišćen je mehanički sofisticirani alat za bušenje mnogo ranije nego što se to mislilo. To je pokazala nova studija naučnika sa Univerziteta u Njukaslu i Akademije likovnih umetnosti u Beču.
Istraživači su ponovo ispitali mali predmet od legure bakra, iskopan pre jednog veka na groblju u Badariju, u Gornjem Egiptu, i zaključili da je to najstarija identifikovana rotaciona metalna bušilica iz Starog Egipta. Nastala je i korišćena u predinastičkom periodu, u kasnom 4. milenijumu pre nove ere, pre uspona prvih faraona, saopštio je Univerzitet u Njukaslu.
Artefakt (koji ima kataloški broj 1924.948 A u Muzeju arheologije i antropologije Univerziteta u Kembridžu) pronađen je u grobu 3932, u kojem je bio sahranjen odrasli muškarac.
Kada je prvi put opisan 1920-ih godina, artefakt – dug samo 63 milimetra i težak oko 1,5 grama – bio je predstavljen kao „malo bakarno šilo, oko kojeg je namotan kožni remen“. Ta kratka beleška se lako previdela, pa je predmet decenijama privlačio veoma malo pažnje.
Međutim, pod uvećanjem istraživači su otkrili da alat pokazuje karakteristične tragove habanja koji odgovaraju bušenju: fine brazde (strijacije), zaobljene ivice i blagu zakrivljenost na radnom kraju. Sve ove karakteristike ukazuju na rotaciono kretanje, a ne na obično probadanje.
Istraživanje, objavljeno u žurnalu Egipt end Levant, takođe je opisalo šest namotaja izuzetno krhkog kožnog remena. Istraživači tvrde da je to ostatak tetive luka korišćene za pokretanje lučne bušilice – drevnog ekvivalenta ručne bušilice, gde se kanap obmotan oko osovine pomera napred-nazad pomoću luka kako bi se burgija brzo okretala.
Najvažniji alat u to doba
„Stari Egipćani su poznati po kamenim hramovima, oslikanim grobnicama i blistavom nakitu, ali iza tih dostignuća stajale su praktične, svakodnevne tehnologije koje retko preživljavaju u arheološkom zapisu. Jedan od najvažnijih alata bila je bušilica: alat koji se koristio za bušenje drveta, kamena i perli, omogućavajući sve, od izrade nameštaja do proizvodnje ukrasa“, rekao je dr Martin Odler, gostujući saradnik na Fakultetu za istoriju, klasiku i arheologiju Univerziteta u Njukaslu i glavni autor studije.
Dodao je da je ova ponovna analiza pružila čvrste dokaze da je ovaj predmet korišćen kao lučna bušilica – što bi omogućilo brže i kontrolisanije bušenje nego jednostavno guranje ili okretanje alata nalik šilu rukom. Ovo sugeriše da su egipatske zanatlije ovladale pouzdanim rotacionim bušenjem više od dva milenijuma pre nekih od najbolje očuvanih kompleta bušilica.
Lučne bušilice su dobro poznate iz kasnijih perioda egipatske istorije, uključujući sačuvane primerke iz Novog carstva (sredina i kraj 2. milenijuma p. n. e.), sa scenama iz grobnica koje prikazuju zanatlije kako buše perle i drvo. Te grobnice se nalaze u današnjoj oblasti zapadne obale Luksora.
Hemijska analiza tima, korišćenjem prenosne rendgenske fluorescencije (pXRF), otkrila je da je bušilica napravljena od neobične legure bakra.
„Bušilica sadrži arsen i nikl, sa značajnim količinama olova i srebra. Takav sastav bi proizveo tvrđi i vizuelno prepoznatljiviji metal u poređenju sa standardnim bakrom. Prisustvo srebra i olova može ukazivati na nameran izbor pri izradi legura i, potencijalno, na šire mreže razmene materijala ili znanja koje su povezivale Egipat sa širim drevnim istočnim Mediteranom u četvrtom milenijumu pre nove ere“, rekao je Jirži Kmošek, koautor studije.
Studija, koja je povezana sa projektom EgipTulVer, takođe ističe kako muzejske zbirke i dalje mogu biti izvor velikih otkrića.
Ispostavilo se da mali predmet, iskopan davno i opisan u samo jednoj rečenici, čuva ne samo tragove rane obrade metala, već i redak trag organskog materijala koji služi kao dokaz o tome kako se alat zapravo koristio.
