Japanski i italijanski naučnici predložili su metodu uspavljivanja uplakane bebe za samo 13 minuta. Tvrde da će roditelj dete smiriti tako što će ga držati u naručju i pritom se kretati, a kada dete zaspi neće ga naglo položiti u krevetac.
Dete treba priljubiti uz telo i nositi ga pet minuta ujednačenim tempom bez naglih pokreta, napisali su naučnici u časopisu Current Biology. Kada dete zaspi roditelj i dalje treba da ga drži u naručju i tako sedi još pet do osam minuta pre nego što ga položi u krevet.
„Mnogi roditelji pate zato što im beba noću plače“, rekla je jedna od autorki studije Kumi Kuroda sa naučnog instituta Riken u Japanu.
„To je veliki problem, posebno za neiskusne roditelje, koji može znatno da podigne nivo roditeljskog stresa i u retkim slučajevima čak dovede do zlostavljanja deteta“, istakla je Kuroda.
Ona i njene kolege su pratili kako deca reaguju u četiri situacije: dok ih majke drže u naručju istovremeno se krećući, dok ih drže u naručju u sedećem položaju, dok leže u dečjem krevetcu i u situaciji kada ih nežno ljuljaju.
Njihovo ponašanje snimale su kamere, a uređaji za EKG merili su im otkucaje srca.
Uplakana deca smirila su se već posle 30 sekundi nošenja, a otkucaji srca su im im se usporili. Sva su deca prestala da plaču, a pola ih je zaspalo.
Ali ako bi ih majke odmah spustile u krevetac, trećina beba bi se probudila u roku od 20 sekundi. Verovatnoća da će se probuditi bila je mnogo manja kad su ih majke nakon uspavljivanja držale u naručju još nekoliko minuta.
Sličan smirujući učinak imalo je stavljanje deteta u krevetić za ljuljanje. Suprotno je bilo ako su majke pokušale da smire dete sedeći s njime u naručju ili ako su ga samo spustile u krevetac. Otkucaji srca u tim situacijama odmah su im porasli, a isto se dogodilo ako je majka naglo prestala da hoda. Iako je svaka beba drugačija, ova tehnika je pokazala najviše uspeha među rasplakanim bebama.
Iako su u studiji učestvovale samo majke, Kuroda smatra da bi reakcija beba bila ista i s očevima ili nekom trećom osobom koja ih čuva.
Naučnici smatraju da su se deca smirila zahvaljujući takozvanom odgovoru na prenošenje, svojstvenom sisarima koji se rađaju bespomoćni. Takvi sisari, a ljudi su među njima, zahtevaju roditeljsku brigu i hranjenje dugo vremena.
Kada, na primer, majka mačka ili pas podignu svoje mlade držeći ih za vrat i prenose ih na drugu lokaciju, mladunčad nagonski postane pasivna, zbije se, uvuče zadnje noge i rep, a rad srca i disanje im se uspore. To majci olakšava prenošenje i pospešuje preživljavanje.
Pošto je u ovom istraživanju učestvovalo samo 21 dete, naučnici napominju da njihove rezultate treba potvrditi opsežnijom studijom.
