Prvi maj se slavi kao međunarodni praznik radničkog pokreta u znak sećanja na stotine hiljada američkih radnika koji su na ovaj dan 1886. izašli na ulice Čikaga zahtevajući osmočasovno radno vreme.
Posle tri dana protesta, 3. maja došlo je do obračuna sa policijom kada su poginula četiri sindikalca. Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom, pozvala je radnike da se i sami naoružaju i nastave proteste.
Sledećeg dana, osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent-provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila veliki broj policajaca. Gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, uključujući Parsonsa i Spajsa, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt.
Dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, oko 250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga kako bi odali poštu i izrazili svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.
Na Prvom kongresu 2. Internacionale, održanom 1889. godine, odlučeno je da 1. maj postane zajednički praznik svih radnika sveta. Za radnike i sindikaliste širom planete, on predstavlja dan solidarnosti i borbe za bolje uslove rada koja se i danas vodi.
Obeležavanje 1. maja protesnim skupovima i traženjem prava za radnike u Srbiji je počelo nedugo pošto je ovaj dan proglašen Praznikom radnika. Već 1893. godine sindikalci su počeli svoja okupljanja na ovaj dan o čemu svedoče i neke sačuvane fotografije iz ovog perioda.
Ipak, svoj puni sjaj Praznik rada na ovim prostorima doživljava tek sa dolaskom komunističkih vlasti kada on postaje jedan od centralnih državnih praznika.
Održavane su velike vojne parade, prvo na Terazijama, a zatim na platou ispred nekadašnje Savezne skupštine i današnjem Bulevaru kralja Aleksandra. Sve je proticalo u znaku petokrake, srpa i čekića, trobojke druga Tita i njegovih drugova.
U tom periodu Praznik rada, ironično, postaje neradni dan. Ustaljuju se uranci uz logorske vatre (koji su u nekim krajevima ranije održavani 6. maja, na Đurđevdan), organizuju se odlasci u prirodu, a 1. maj počinje da podrazumeva velike proslave uz piće i mnogo roštilja.
Oni malo stariji će vam danas reći da je to bio najsrećniji porodični praznik i da su mu se iskreno radovali. Obnavljala se garderoba, kupovali su se pokloni, odlazilo na predstave i priredbe.
Zašto Amerikanci ne slave 1. maj?
Ironično, ali zemlja u kojoj je 1. maj simbolično “rođen” danas ne slavi ovaj praznik. Nakon Oktobarske revolucije 1. maj je postao državni praznik SSSR, a potom i svih komunističkih država.
Zbog ovih konotacija, neprimerenih za kapitalističku državu, za vreme talasa “straha od crvene aždaje”, radnički pokreti SAD odrekli su se 1. maja. Kao Praznik rada u ovoj državi danas se praznuje prvi ponedeljak u septembru.
