Jednostavno poljoprivredno planiranje pomoglo je Inkama da izgrade moćno carstvo Južne Amerike. Planski pristup poljoprivrednoj, društvenoj i carskoj organizaciji omogućio je Inkama da sakupe velike viškove hrane za upotrebu tokom suša, poplava i sukoba.
Kada se izađe iz čamca i stane na severoistočnu obalu ostrva Isla del sol, dalje se ide vekovima starom stazom koja vodi pored ruševina iz vremena Inka i pre Inka – tambosa (usputne stanice), svetilišta, hramova, trgova, oltara i ceremonijalnog kompleksa koji uključuje Titikalu, ploču od peščara iz koje je andski bog tvorac Viracoča izneo Sunce i Mesec, prenosi Kurir.
Pre nekoliko godina, jedan reporter krenuo je njihovim stopama, čamcem iz bolivijskog grada Kopakabane preko uzburkanog jezera, koje se nalazi na nadmorskoj visini od 3.812 metara. Za ovo jezero je, kada je do njega putovao 1900-ih, britanski istraživač Persi Harison Foset rekao da je jedino mesto na svetu gde putnik može da „pati od morske i planinske bolesti istovremeno“.
Kada se izađe iz čamca i stane na severoistočnu obalu ostrva Isla del Sol, dalje se ide vekovima starom stazom koja vodi pored ruševina iz vremena Inka i pre Inka – tambosa (usputne stanice), svetilišta, hramova, trgova, oltara i ceremonijalnog kompleksa koji uključuje Titikalu, ploču od peščara iz koje je andski bog tvorac Viracoča izneo Sunce i Mesec, prenosi Nacionalna geografija..
Opčinjen drevnim lokalitetima i pogledom na snegom išarane Kordiljere Real u daljini, posetilac malo pažnje obraća na terasasta polja koja vijugaju duž obronaka ostrva. Ipak, na prvi pogled, ali samo na prvi pogled, jednostavno poljoprivredno planiranje pomoglo je Inkama da izgrade moćno carstvo Južne Amerike.
Poznata kao andeni (na španskom „platforme“), ova terasasta polja su raštrkana po centralnim Andima. Prva su napravljena pre oko 4.500 godina, napravili su ih pripadnici drevnih kultura širom regiona, a usavršile su ih Inke, koje su se pojavile u 12. veku. Inke su bile majstori usvajanja i prilagođavanja tehnika, strategija i sistema iz drugih društava.
„Andeni su kreativan način prkošenja terenu… koji omogućava efikasan način uzgoja [useva]“, kaže Sesilija Pardo Grau, kustos izložbe „Peru“ Britanskog muzeja.
Tim platformama su andske zajednice pobedile izazovno okruženje – strme padine, male naslage tla, ekstremne i nagle fluktuacije temperature i oskudne ili sezonske padavine. Navodnjavani iz veštačkih bazena i pomoću razrađenih sistema za navodnjavanje, andenima je značajno proširena površina obradivog zemljišta. Takođe, andeni su čuvali vodu, smanjivali eroziju zemljišta i – zahvaljujući kamenim zidovima koji su apsorbovali toplotu tokom dana, a zatim je ispuštali noću – štitili biljke od jakih mrazeva.
Ovo je omogućilo poljoprivrednicima da uzgajaju desetine različitih vrsta useva, od kukuruza i krompira do kinoe i koke. Rezultat je bio veliko povećanje ukupne količine proizvedene hrane.
Uz upotrebnu, andeni takođe imaju i umetničku vrednost, jer formiraju geometrijske šare po pejzažima Anda. Neke izgledaju kao džinovske zelene stepenice uklesane u planinu, dok su druge sastavljene od skupova koncentričnih krugova, privlačeći pažnju poput optičke iluzije.
Peruansko arheološko nalazište Moraj
Jedno od najupečatljivijih je peruansko arheološko nalazište Moraj, koje podseća na prirodni amfiteatar. Nalazi se na 3.500 metara nadmorske visine, oko 50 km severno od nekadašnje prestonice Inka, Kuska.
Zahvaljujući prilagođenom dizajnu, veličinama, dubinama i orijentacijama terasa, temperaturna razlika između najvišeg i najnižeg stepenika je oko 15 stepeni. Moraj je opisan i kao „poljoprivredna istraživačka stanica“: ovde su otkriveni uzorci tla iz celog carstva, a istraživači tvrde da su Inke ovo mesto možda koristile za eksperimentisanje. Možda su ovde isprobavali rotaciju useva, pripitomljavanje i hibridizaciju.
Važan faktor u širenju carstva Inka
Sofisticirane poljoprivredne tehnike poput andena imale su jednu od ključnih uloga u širenju carstva Inka. Poznato kao Tavantinsuju, na svom vrhuncu je obuhvatalo veći deo današnjeg Perua, zapadne Bolivije, jugozapadnog Ekvadora, jugozapadne Kolumbije, severozapadne Argentine i severnog Čilea.
Jedan od najstarijih sačuvanih izveštaja o njihovoj upotrebi potiče od Garsilasa de la Vege (1539-1616), sina plemkinje Inka i španskog konkistadora. Nakon što su zauzeli novu teritoriju, Inke su počele da proširuju količinu poljoprivrednog zemljišta dovodeći vešte inženjere, naveo je de la Vega u svojoj knjizi Kraljevski komentari Inka.
„Prokopavši kanale [za navodnjavanje], poravnali su njive i ogradili ih kako bi voda za navodnjavanje bila adekvatno raspoređena“, napisao je on.
„Gradili su terase na planinama i obroncima, gde god je zemlja bila dobra… Na taj način je čitavo brdo postepeno obrađivano, platforme su zaravnjene kao stepenice i sva obradiva zemlja je iskorišćena“.
Novoprošireno zemljište je kasnije podeljeno na tri dela: jedan za cara Inka; jedan u verske svrhe; i jedan za zajednicu, čije su tranše potom delili lokalni lideri. Iako nisu bili oporezovani, zemljoradnici su morali da provode vreme radeći na carevoj i verskoj zemlji, kao i na svojoj.
Poljoprivreda i politika
Poljoprivredne prakse, kao što su andeni, kombinovane su sa mitmom, strategijom koja je podrazumevala da Inke nasele osvojene teritorije. Mitma je bila obavezna dužnost koja se koristi za obezbeđivanje radne snage za izgradnju infrastrukture, uključujući putnu mrežu dugu desetine hiljada kilometara.
Ovakav pristup poljoprivrednoj, društvenoj i carskoj organizaciji omogućio je Inkama da sakupe velike viškove hrane za upotrebu tokom suša, poplava i sukoba. Ove zalihe – koje su uključivale čunjo (zamrznuti osušeni krompir) koji se dobijao naizmeničnim izlaganjem mrazu i jakom suncu – čuvane su u ogromnim skladištima zvanim kullkas.
Kako nisu imali standardizovan jezik, Inke su koristile složen sistem raznobojnih čvorova poznatih kao kuipu za vođenje evidencije, kao i za praćenje populacionih i astronomskih podataka. Neki akademici veruju da je kuipu možda čak korišćen za beleženje priča, poema i pesama.
Grau tvrdi da su kuipu – čiji su primeri izloženi na izložbi Britanskog muzeja – bili centralni u društvu Inka.
„Oni su nasledili ovo znanje od Varija, društva koje je postojalo na južnim visoravnima, 400 godina pre Inka“, rekla je ona. „Inke su koristile decimalni sistem: imali su drugačiji čvor za svaki broj od jedan do devet, a zatim za desetine, stotine i hiljade… kuipu je bio ključan u načinu na koji je carstvo bilo organizovano.“
Na kraju, andeni, zalihe i kuipu pomogli su Inkama da proširuju carstvo koje je na kraju dominiralo velikim delom Južne Amerike, obuhvatalo je 12 miliona ljudi i stvorilo veličanstvene građevine kao što je Maču Pikču.
Dolazak španskih konkistadora
Dolazak španskih konkistadora u 16. veku doveo je do pada Inka i propadanja andena. Kolonijalna nasilja, epidemije evropskih bolesti i prisilno raseljavanje opustošili su domorodačko stanovništvo centralnih Anda. Doneseno je i evropsko seme i primenjivane su evropske prakse sadnje.
Međutim, iako su mnogi andeni napušteni i propali, nikada nisu potpuno nestali. Oslanjajući se na znanje koje se prenosi generacijama, mnogi andski farmeri nastavljaju da ih koriste i danas, pa iako ih putnici često zanemaruju, oni su i dalje uobičajen prizor na mestima kao što su Isla del sol i širi region Titikake, Sveta dolina blizu Maču Pikčua, i kanjon Kolke u južnom Peruu.
Andeni – drevna praksa za 21. vek
Poslednjih godina, obnovljeno je i akademsko interesovanje za andene kao oblik održive poljoprivrede koji bi mogao da pomogne svetu da se nosi sa klimatskom krizom, nedostatkom vode i erozijom zemljišta.
Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu, na primer, opisuje tradicionalnu andsku kulturu kao „jedan od najboljih primera prilagođavanja i znanja farmera svom okruženju“, i ističe njen održivi pristup korišćenju zemljišta, upravljanju vodama, zaštiti zemljišta i biodiverzitetu useva.
Četiri i po hiljade godina nakon što su se prvi put pojavila, terasasta polja Anda danas su nada za budućnost.
