Očuvanje ćelijskih jezgara kod davno izumrlih organizama smatra se retkim i izuzetnim fenomenom.
U septembru su naučnici iz Kineske akademije nauka i Muzeja prirode Šandong Tianju izvestili o senzacionalnom otkriću mikroskopskih struktura u fosilu dinosaurusa Caudipteryx zoui starom 125 miliona godina. Oni tvrde da ove strukture mogu da predstavljaju najstariji uzorak DNK ikada pronađen u fosilima kičmenjaka.
Ove trvrdnje su često kontroverzne jer može biti teško da se razlikuje fosilizovano jezgro od slučajnog ugruška muneralizacije koji je nastao tokom procesa fosilizacije. U studiji objavljenoj u časopisu Communications Biology, naučnici su uporedili fosilizovanu hrskavicu kaudipetriksa (Caudipteryxa), dinosaurusa sa repom poput paunovog, sa ćelijama savremenih pilića. U fosilu su pronašli jezgro i filamente hromatina, od kojih su strukture hromozoma sastavljene.
Očuvanje ćelijskih jezgara kod davno izumrlih organizama smatra se retkim i izuzetnim fenomenom. Zbog krhkosti nukleinskih kiselina, takva jezgra se brzo uništavaju nakon smrti životinje. Međutim, nedavno su paleontolozi otkrili prave ćelijske strukture u nekoliko fosila.
Na primer, ćelije paprati stare 190 miliona godina opisane 2014. u časopisu Science bile su zakopane u vulkanskom pepelu i fosilizovane tako brzo da su se neke od njih zaustavile u procesu deobe ćelija. Kod nekih od njih hromozomi su bili nepogrešivo vidljivi.
Godine 2020, poznati paleontolog Alida Bajol, koja je takođe bila uključena u novo istraživanje, prijavila je moguće očuvanje DNK u lobanji bebe Hypacrosaurusa, vrste dinosaurusa s pačjim kljunom koji je živeo pre 75 miliona godina. Moguća DNK je pronađena u hrskavici.
Nova studija
Za novu studiju, naučnici su se okrenuli dobro očuvanom primerku kaudipteriksa (Caudipteryxa) koji se nalazi u muzeju prirode Šandong Tianju. Prvobitno pronađen u severoistočnoj provinciji Liaoning, fosil ima prilično dobro očuvanu hrskavicu koju su istraživači bojili posebnim bojama. Iste boje koristili su za prikazivanje DNK u savremenim tkivima.
Ove boje se vezuju za DNK i „prefarbaju“ je u određenu boju, omogućavajući DNK da se izdvoji od ostatka jezgra. Proučavajući obojenu fosilizovanu hrskavicu koristeći nekoliko mikroskopskih tehnika, naučnici su pokazali da ćelije hrskavice sadrže strukture koje izgledaju tačno kao jezgra sa akumuliranim hromatinom unutra.
Međutim, sličnost obojenih jezgara dinosaurusa sa modernim ćelijama ne dokazuje da unutar njih postoji DNK.
– To znači da tamo definitivno postoje delovi originalnih organskih molekula, možda neki originalni DNK, ali još uvek ne znamo sigurno. Samo treba da shvatimo šta su tačno ovi organski molekuli – kaže Alida Bajol.
Prema Emili Karlajl sa Univerziteta u Bristolu, koja nije bila uključena u ovu studiju, slika definitivno pokazuje jezgra, ali je identifikovanje fosilizovanih hromozoma teško jer niko zaista ne zna šta se dešava sa hromozomima dok se raspadaju. Moguće je da bi se sadržaj jezgra mogao jednostavno srušiti u strukture koje izgledaju kao hromozomi, ali su u stvari zbrkani nered bezumnih mineralizovanih ostataka.
Takođe je moguće da proces fosilizacije zadrži nešto od originalne molekularne strukture (jedna studija iz 2012. sugeriše da je DNK u kostima potpuno uništena za oko sedam miliona godina, ali ovaj put može biti veoma zavisan od faktora životne sredine).
Na pitanje da li bi pronađena struktura mogla da pomogne u kloniranju dinosaurusa, Bajol definitivno odgovara negativno.
„Ako unutra postoji bilo kakav DNK ili molekul sličan DNK, on će biti – a ovo je naučna pretpostavka – izuzetno hemijski izmenjen i modifikovan.“
Međutim, ako paleontolozi mogu da identifikuju hromozomski materijal u fosilima, možda će jednog dana otkriti fragmente genetske sekvence dinosaurusa. Ovo bi moglo mnogo toga reći o njihovoj fiziologiji.
