Srbin u čijoj biografiji se na neverovatan način spajaju Puškin i Dučić, Vivaldi i Tolstoj, ruski carevi i turski sultani, Sava Vladislavić Raguzinski prvi put se kroz najznačajnije dokumente predstavlja našoj publici, na izložbi u Galeriji RTS-a.
Izložba „Diplomata Petra Prvog velikog Sava Vladislavić Raguzinski“ koja se otvara 8. jula u Galeriji RTS-a, prvi put pred našu javnost donosi dokumentovanu priču o životu, delu i velikom zaveštanju Hercegovca iz Gacka, grofa Save Vladislavića Raguzinskog. Više od 100 dokumenata, slika, crteža i fotografija koji svedoče o impozantnom životnom putu, delu i zaveštanju ovog, po mnogima „najmoćnijeg Srbina nakon cara Dušana“, našlo se premijerno u Srbiji zahvaljujući Nacionalnoj biblioteci Republike Burjatija i Predstavništvu Ministarstva spoljnih poslova Rusije u gradu Ulan Ude, prestonici ove republike Ruske Federacije, na čijem se krajnjem jugu nalazi grad Kjahta. A upravo taj grad drevni Trojickosavsk osnovao je grof Sava Vladislavić.
„Ovom izložbom moći ćemo delimično steći utisak o veličini ovog čoveka i svega što je uspeo da učini. Teško je njegovu ličnost predstaviti na tih 45 panoa, ali mi se čini da smo prikazali sve što smo mogli, a što jeste najznačajnije kada je o Savi Vladislaviću reč“, kaže za Sputnjik koautor izložbe i daleki potomak čuvenog grofa Branko Vukomanović.
Uz radost i uzbuđenje što će se ovaj veliki i važan događaj realizovati u srpskoj prestonici na, kako kaže, svetskom nivou, Vukomanović ne zaboravlja da još jednom uputi zahvalnost Nacionalnoj biblioteci Burjatije, pokrajine u Ruskoj Federaciji koja je autor postavke.
– Oni su pre dve godine pripremili izložbu o Savi Vladislaviću povodom 350 godina od njegovog rođenja, koju su postavili u predsedničkoj biblioteci u Sankt Peterburgu. Tada smo prvi put mogli da vidimo neke dragocenosti, poput uverenja o dvorskom staležu Save Vladislavića koje mu je izdao Petar Prvi. Taj fantastični artefakt urađen sa zlatnim nitima i sa crvenim carskim pečatom, urađen u koloru, sa krasnopisom, sada će videti i naša publika – kaže Vukomanović.
Uz ovaj izuzetni dokument na postavci će se naći i sve ono što je istraživačkim radom sakupljano proteklih petnaestak godina, zbog čega je prvobitna izložba koje je imala desetak panoa — proširena: sada ih je 45.
O sećanju na Savu Vladislavića koje vekovima neguju stanovnici Burjatije, naročito građani Kjahte koju je Sava i osnovao, Vukomanović kaže da je snažno i — opravdano.
„Ogromna je Savina zasluga za kompletno stanovništvo koje živi tamo. Kada je konačno zahvaljujući njemu utvrđena granica između Rusije i Kine i kada je potpisan ugovor 1727. godine, od tog momenta Rusija do danas ima mir duž čitavih pet hiljada kilometara granice. Pored toga, Sava je osnovao grad Troickosavsk koji postaje prestonica čajnog puta, postaje grad u kome se trgovci enormno bogate. Od 25 milionera u 19. veku u ruskoj imperiji, čak 20 je živelo u Troickosavsku. Pečat ovog grada značio je i potvrdu najvećeg kvaliteta čaja koji se odatle slao u ostale delove Rusije i Evrope.“
Na pitanje šta ćemo posle ove postavke saznati novo o čuvenom hercegovačkom grofu čiji se potpis našao na mirovnom sporazumu uz potpis ruskog cara i turskog sultana, o čoveku čiji je život istraživao Jovan Dučić i kome je Vivaldi posvetio jednu svoju operu, Vukomanović kaže da ćemo ipak samo delimično steći utisak o veličini svega onoga što je Vladislavić u različitim oblastima učinio — od diplomatije i politike, do trgovine i kulture. Ono što se čini važnim, a što bi po rečima našeg sagovornika bio najbitniji rezultat ove izložbe, jeste formalizacija izučavanja, odnosno institucionalizacija rada na istraživanju života i dela ovog izuzetnog čoveka.
„To bi značilo da se ubuduće time ne bave pojedinačno neki istraživači, pa makar mu bili i potomci. Mi treba to da uvrstimo u naš školski program. Zamislite na času geografije đaci uče istoriju Azije, a onda im učiteljica pomene da je jedan Srbin uspostavio najdužu granicu između dve najveće azijske zemlje. Ili studenti književnosti kada uče o Puškinu, da saznaju da Puškina ne bi bilo bez jednog velikog Srbina koji je pesnikovog pradedu otkupio kao roba i poklonio ga ruskom caru. Ili na času muzike reći da je Vivaldi posvetio operu Savi Vladislaviću. Pa, zar nas to ne čini ponosnim?“
Da bi se to dogodilo, potrebno je da istoričari uspostave zvanične linije komunikacije sa kolegama u Rusiji, ali i sa svima ostalim u državama u čijim se arhivima nalaze mnogi podaci o Savi i njegovom delu.
Na pitanje šta mu se posle dugogodišnjeg istraživanja čini najvažnijim u radu i misiji Sava Vladislavića, Branko Vukomanović ističe čvrstu nit koja povezuje Vladislavića i Svetog Savu.
– Ono što sam ja uvideo kao najvažnije, jeste ta čvrsta nit između Save Vladislavića i Svetoga Save: grad Troickosavsk osnovao je u čast Svetog Save, on je u mladom vladaru Petru prepoznao da se u Rusiji stvara treći Rim, veliko pravoslavno carstvo i to mu budi nadu da tako može doći i do oslobođenja njegovih sunarodnika, Srba, srpskih zemalja. Celo pregnuće Save Vladislavića ide kroz tu promisao, kroz svetosavlje. On je i rođen na Svetog Savu, njegove prve škole bile su srpski manastiri i nije slučajno što je sebe hteo da sahrani u Savini, manastiru koji je Sveti Sava osnovao… Čitav taj njegov niz, njegova prosvećenost i veza sa Svetim Savom čini ga možda najbitnijom ličnošću od srednjega veka do danas. On je ostao na putu koji su nam naši najsvetiji preci utemeljili, nastavio je njime i tu misiju razvio na nivou kakav je nezabeležen u našoj istoriji – zaključuje Branko Vukomanović.
