Aleksandar Leka Ranković bio je mnogo toga – prvi načelnik OZNE i UDBE, čovek koji je do 1966. godine bio na čelu svih policijskih i tajnih službi i jedan od Titovih najbližih saradnika. Pa ipak, mlađe generacije zapravo ne znaju ko je bio ovaj čovek niti šta se to sa njim dogodilo. Oni koji znaju, imaju pak druga pitanja od kojih je najčešće ono – zašto je Ranković posle Brionskog plenuma zauvek zaćutao…
Na Brionskom plenumu zakazanom 1. jula 1966. Aleksandar Ranković je malo govorio. Bio je izolovan, a bivši saborci su ga se klonili. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Svi učesnici rasprave osudili su njegove postupke. Tokom sednice mu je naglo pozlilo, pri čemu je doživeo blagi infrakt. Kada je govorio, pričao je samo o svojoj moralnoj odgovornosti i podneo je ostavku na sve funkcije.
Tako je 1. jula 1966. godine okončana, do tada, blistava karijera Aleksandra Rankovića, osnivača svih tajnih službi na prostorima Jugoslavije, kuma i jednog od najbližih saradnika Josipa Broza Tita.
Ali ovo je tek kraj priče…
Prvi do Tita
Aleksandar Leka Ranković je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
Ranković je bio jedan od ljudi koji su posle II svetskog rata isplivali kao najpouzdaniji borci u ime novog poredka i jedan od “starih komunista”. OZNA je već bila osnovana 1944. i tih dana je imala pune ruke posla.
Delovanjem bezbednosnih službi na čijem je čelu Ranković bio, posleratna država je veoma brzo i uspešno očišćena od političkih neprijatelja režima – četnika, nedićevaca, zboraša… a komunistička vlast je učvršćena.
Šef svih tajnih službi Jugoslavije i Titov kum
Aleksandar Ranković je bio član svih važnijih političkih tela, kako u državi, tako i u Komunističkoj partiji – bio je potpredsednik Savezne skupštine, član Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije, potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član CK Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije…
Sve ovo vreme, pored ovih funkcija, Aleksandar Ranković je bio i šef svih policijskih i tajnih službi Jugoslavije, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima države i tadašnjeg režima.
Sve ove funkcije bile su poduprte (a dobrim delom su i proizilazile) činjenicom da je Ranković bio veoma blizak sa Titom. Kada se ovaj, 1952. godine venčao sa Jovankom, Aleksandar Ranković je bio Titov kum.
I posle razlaza Tita i Staljina, Ranković je ostao veran partiji i Titu. Službe kojima je on rukovodio vršile su masovna hapšenja i likvidacije simpatizera Informbiroa. Mnogi su osuđeni bez dovoljno dokaza, samo na osnovu sumnji i bez kriterijuma.
Do 1966. godine politička moć Aleksandar Ranković stalno je rasla. Zato je njegov pad bio još veći kada je “afera prisluškivanja” jednom izbila.
Pad
Te 1966. godine navodno su otkriveni uređaji za prisluškivanje u Titovom kabinetu i spavaćoj sobi njegove supruge Jovanke u rezidenciji u Užičkoj broj 15 u Beogradu. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, nikada nije obelodanjeno, ali je krivica odmah pala na Službu državne bezbednosti i na njenog prvog čoveka – Aleksandra Rankovića koji je optužen da se “kao sila izdigao iznad društva”.
I onda je 1. jula usledio Brionski plenum na kome se Ranković sam povukao nakon što je bio žestoko kritikovan od strane dojučerašnjih drugova.
Posle njegove smene na Brionskom plenumu, nastupila je “čistka” – smenjeni su, prevremeno penzionisani, pa i uhapšeni mnogobrojni funkcioneri za koje se smatralo da su Rankovićevi simpatizeri. Bio je to prvi veliki lom u jugoslovenskom vrhu, posle smene Milovana Đilasa 1954. godine.
Čovek koji je zauvek zaćutao
Aleksandar Ranković je bio skoro jedini Srbin u neposrednom Titovom okruženju. Njegovom smenom srpska Državna bezbednost značajno je oslabila, a “čistka” u kojoj su prevashodno stradali srpski zvaničnici, dovela je do slabljenja uticaja Republike Srbije u Jugoslaviji.
Ubrzo posle Brionskog plenuma je pokrenuto i pitanje zloupotrebe Udbe na Kosovu i Metohiji, što su iskoristili albanski secesionisti i već u jesen 1968. godine izašli sa zahtevom “Kosovo republika”. Smenom Aleksandra Rankovića na Brionima, veruju neki, zapravo su počele pripreme za ono što će, postepeno, dovesti do raspada jugoslovenske federacije početkom devedesetih godina.
Posle Briona, Ranković je zaćutao. Živeo je mirno i povučeno i bavio se pisanjem memoara. U njima je zapisao: “Ja, koji sam sve prisluškivao, od skupštine do spavaće sobe, zadnji sam saznao šta mi se sprema.”
Zanimljivo je da je, kada je Aleksandar Ranković umro 19. avgusta 1983. godine, Centralni komitet Saveza komunista cenzurisao sam čin sahrane. U šturom izveštaju Tanjuga, koji je emitovan, stajalo je da se od Rankovića oprostilo “nekoliko hiljada građana”. Prema proceni nekih očevidaca, bilo ih je više od 100 hiljada, a ispratili su ga i povicima: “Leka, Leka”.
Godinama posle smrti Aleksandra Rankovića je na snazi bila zabrana njegovog javnog pominjanja, podsećanja na delove njegove biografije, čak i na objavljivanje njegovih fotografija i to i onih koje imaju istorijski značaj.
