Sledeći veliki iskorak u istraživanju svemira bi trebalo da bude ljudska misija na Mars, a NASA očekuje da će čovek prvi put sleteti na Crvenu planetu za nešto više od deset godina. Ali svemir je vrlo neprijateljsko okruženje za čoveka, počev od izostanka gravitacije, preko štetnog zračenja do nepostojanja izmene dana i noći, te se postavlja pitanje kakve posledice će na astronaute ostaviti ovaj izlet na Mars.
Misija sa ljudskom posadom na Mars biće fizički i mentalno mnogo zahtevnija nego dosadašnja putovanja koja su ljudi preduzimali tokom poslednjih 60 godina istraživanja svemira koje je prvim letom započeo Jurij Gagarin.
Let do Marsa i nazad bi trebalo da traje otprilike 14 meseci, a misija bi trajala najmanje tri godine. Održanje visokog nivoa kognitivnih sposobnosti i efikasan timski rad preduslov su za siguran i uspešan ishod misija.
Međutim, nova studija nedavno objavljena u časopisu Frontiers of Physiology, otkrila je da bi nedostatak gravitacije u takvim misijama mogao negativno da utiče na kognitivne sposobnosti i emocionalnu inteligenciju astronauta.
Koje promene u našem telu izaziva boravak u svemiru
Od prvih svemirskih misija bilo je jasno da izlaganje mikrogravitaciji, odnosno bestežinskom stanju, dovodi do dramatičnih promena u ljudskom telu. To se odnosi na kardiovaskularni, mišićno-koštani i nervni sistem.
Na Zemlji, gravitaciju osećamo pomoću vida i ostalih čula, uključujući i one u unutrašnjem uhu.
Kada nam glava stoji uspravno, mali kristali u srednjem uhu – vestibularni otoliti – savršeno se uravnetežuju u viskoznoj tečnosti. Ali kada pomerimo glavu, gravitacija tera tečnost da se pokreće i to šalje signal mozgu da je naša glava promenila položaj.
Tokom svemirskog leta, ovaj mehanizam ne funkcioniše.
Let u svemir može nepovoljno da utiče i na anatomiju mozga astronauta. Strukturne promene mozga primećene su kod astronauta posle povratka sa Međunarodne svemirske stanice. Promene se odnose na pomeranje mozga ka gore unutar lobanje i manju povezanost između područja na površini mozga, korteksa i onih unutar mozga.
Još se ne zna kako ove promene utiču na ponašanje, ali naučnici i dalje ispituju. Zna se da astronauti pate od osećaja dezorijentacije, perceptivnih iluzija, poremećaja ravnoteže i mučnine. Međutim, ovi rezultati se temelje na veoma malim uzorcima.
Nova studija Nase
Nova studija koju je preduzela Američka svemirska agencija NASA istraživala je učinak mikrogravitacije na kognitine sposobnosti.
Ali umesto da su 24 učesnika eksperimenta poslali u svemir, poslali su ih u krevet jer je učinak određene vrste odmaranja u krevetu jednak učincima bestežinskog stanja i zato se dosta koristi u istraživanjima.
Kada stojimo uspravno, telo i vestibularni otoliti stoje u ravni sa gravitacijom, a dok ležimo stoje pod pravim uglom.
Učesnici istraživanja su morali da leže na leđima pod uglom od šest stepeni, sa spuštenom glavom u odnosu na telo i tako gotovo dva meseca bez promene položaja. Tokom ovog perioda redovno su rešavali niz kognitivnih zadataka namenjenih astronautima koji su relevantni za svemirske letove kako bi procenili njihovu prostornu orijentaciju, pamćenje, ponašanje tokom kriznih situacija i razumevanje emocionalnih reakcija drugih osoba.
Rezultati su pokazali malo, ali progresivno usporavanje kognitivne brzine u zadacima koji uključuju senzorne i motoričke veštine, što je u skladu sa promenama koje su primećene i kod astronauta posle leta u svemir. Ispitanici su takođe imali poteškoća u proceni emocionalnih stanja na osnovu gledanja lica drugih ljudi.
Prilagođavanje promenama gravitacije zahtevalo je vreme i napor kod učesnika eksperimenta. Iako im je uspešnost u rešavanju većine kognitivnih zadataka u početku opadala, posle otprilike 60 dana su ostale nepromenjene do kraja eksperimenta.
Ali sposobnost prepoznavanja emocija je nastavila da se pogoršava. U stvari, učesnici eksperimenta su počeli sve više da izraze lica koji su im pokazivani tumače kao negativne emocije, pre nego kao srećne ili neutralne.
Zašto je ovo važno?
Za svemirsku misiju presudno je da astronauti sačuvaju sposobnost da budu odlučni i brzi u donošenju odluka.
S obzirom na to da moraju mnogo vremena da provedu zajedno u malom prostoru, neophodno je i da sačuvaju sposobnost ispravnog „čitanja“ emocija kod svojih kolega.
Zato se sugeriše svemirskim agencijama da razmotre uvođenje odgovarajuće psihološke obuke pre misije, kao i neki vid psihološke podrške tokom leta kako bi rizike izbijanja sukoba među posadom sveli na minimu.
Poslednji napredak i ulaganje u raketnu tehnologiju otvaraju novo i uzbudljivo doba istraživanja svemira. Mikrogravitacija može biti duboko uznemirujuća i može na mnogo načina da ugrozi uspeh ovih misija.
