Jedna od bitaka koja je zlatnim slovima ispisana u srpskoj vojničkoj tradiciji, nedvosmisleno je Kumanovska bitka.
Vođena tokom Prvog balkanskog rata, krajem oktobra 1912. godine, nadomak Kumanova, ona predstavlja primer herojstva srpskih ratnika koji su bili čvrsto rešeni da slome viševekovni turski zulum na bojnom polju. U tome su, na kraju i uspeli, otvarajući put pobedi u ratu.
Ipak, jedna od interesantnijih anegdota u celokupnoj istoriji ratovanja u Srba, primer je lukavstva i lucidnosti, a ne grube fizičke sile.
Elem, ostalo je zabeleženo da je Kumanovska bitka odlučena tako što je u prelomnom trenutku, dok je turska vojska nadirala i pretila da porazi srpsku vojsku, Ahmed Ademović, trubač u srpskoj vojsci (inače, rodom iz Leskovca), preuzeo stvari u svoje ruke.
Prešao je na tursku stranu, spremajući se da sprovede svoj plan. Ademović je ranije čuo turski znak trube za povlačenje i, kao vrsni sluhista, ga je naučio i odsvirao, što je dovelo do zbunjenosti u turskoj vojsci koja je počela da se povlači u neredu. Vrativši se na srpsku stranu Ademović je odsvirao juriš i na taj način doprineo da se reši Kumanovska bitka.
Za ovaj podvig je dobio odlikovanje, Karađorđevu zvezdu sa mačevima, ali je i završio u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama kao pozitivan primer lukavstva običnog vojnika.
Taj orden ga je spasio 1941. godine, jer je nemački oficir u grupi Roma predviđenih za streljanje u Arapovoj dolini (u podnožju leskovačkog brda Hisar), video Ademovića i njegov orden, od koga se on nikada nije odvajao. Pošto je saznao da je orden pravi i ličnim herojstvom zaslužen, pustio ga je da ide kući. Na žalost, u toj grupi Roma su ostala njegova dva sina, Redža i Rama.
Ovaj iskonski heroj Kumanova, umro je u bedi, u svojoj 92. godini, decembra 1965. godine, a do dana današnjeg, njegova genijalnost na bojnom polju, ostala je nešto o čemu se sa oduševljenjem, priča.
