Naši stari kažu da „nema smrti bez sudnjega dana“, a najbolji dokaz za to je Milan Vagić sa Dinare koji je čak 26 puta u svom životu smrti gledao direktno u oči
U vihoru rata, devedesetih godina, bio je teško ranjen dva puta i oba puta izašao kao pobednik. Kao sećanje na te teške dane i danas na telu nosi velike ožiljke, gelere je sam vadio kleštima, a jedino što mu je ostalo nepovređeno jeste velika planinska duša i čvrst karakter koji mu u najtežim trenucima nije dozvolio da odustane.
– Snajper me je pogodio pravo u čelo. Na svu sreću me je samo okrznuo i pukla mi je arkada, ali to nije bila tako velika povreda u odnosu na ono sledeće što me je snašlo. Mina mi je otkinula nogu, a sve vreme sam bio pri svesti i gledao sam kako mi iz noge krv šiklja kao voda u fontani. Do bolnice sam izgubio više od tri litra krvi, ali i to sam preživeo. U trenucima dok sam gledao otkinutu nogu, život mi je prolazio kao na traci, osetio sam kao da mi se duša odvaja od tela. Međutim, kad sam se setio moje kćerke, koja je tada imala samo godinu dana, dobio sam neku nadljudsku snagu i ne znam kako podvezao nogu vojnim opasačem i tako uspeo živ da sačekam lekarsku pomoć – priča Milan.
Ipak, nakon što je preživeo nešto što bi retko kome pošlo za rukom, Vagića su samo nekoliko godina kasnije sačekale nove muke. Doktori su konstatovali da ima rak želuca pa je preživeo šest teških operacija i 60 hemioterapija.
Ali, kad ga vidite, rekli biste da taj čovek puca od zdravlja. Milan otkriva da je svoju oazu pronašao na planini Divčibare gde je kupio plac, sagradio vikendicu i provodi veći deo svog vremena.
– Kad ovde provedem mesec dana i uradim nalaze krvi, rezultati mi budu kao kod deteta, a kad budem u Beogradu i to isto proverim, krvna slika mi bude jako loša. Ovde sam kupio i magarce, koje volim od najranijeg detinjstva, ali i stado ovaca. Radim i po 13 sati dnevno i upravo je to moj savet i poruka svima koji boluju od neke teške bolesti. Ukoliko su u fizičkoj mogućnosti, ne treba da se predaju, već da se odupru toj velikoj nevolji, skrenu misli i kroz rad pokušaju da zaborave na svoj zdravstveni problem. Tako su korak bliže ozdravljenju – rekao je Milan.
Planira da zimu provede upravo na ovoj srpskoj planini, uskoro završava štalu za svoje domaće životinje, a u ćošku već čekaju pripremljena drva.
– Nema ništa lepše nego kad padne sneg, vatrica pucketa, a vi završili sav posao oko imanja i seli da odmorite pored šporeta uz vino – poručuje ovaj čovek koji se nekoliko puta podigao kao feniks iz pepela.
