Malo je stvari u Srbiji oko kojih se digla tolika prašina kao oko “Nemanjića”. Serija koja je premijeru imala u novogodišnjoj noći 2018. izazvala je toliko komentara na društvenim mrežama da je, nakon lavine kritika koje su na momente prelazile i granicu dobrog ukusa, morala da bude vraćena u montažu i dorađena.
Jednom kada je ponovo krenula, sve je delovalo “uglancanije” i svakako dinamičnije, ali kritike su se nastavile uz, tek poneku, pohvalu. A bilo je i ogromnih grešaka i propusta istorijske prirode.
Sada kada se RTS odvažio da krene u repriziranje ove serije dobra je prilika da se podsetimo – šta to toliko nije u redu sa “Nemanjićima”?
#Nemanjići pic.twitter.com/5Qnr1TBFKq
— Suzana Dasic (@dasic_suzana) December 31, 2017
Istorijske greške
Bilo ih je i previše i na momente je izgedalo kao da su autori serije istoriju učili sa Vikipedije. Pomenimo samo primere koji su na društvenim mrežama izazvali najviše bude:
– Stefan Nemanja je prilikom dolaska u Niš (prikazan u prvoj epizodi) imao tridesetak godina, a u seriji je prikazan gotovo kao starac od šezdesetak.
– Razlika u godinama između Vukana, Stefana i Rastka bila je mnogo veća. Rastko je bio najmlađi sin velikog župana i rođen je nakon njegovog povratka iz zatočeništva u Carigradu dok je u seriji prikazan da ga je čak i ispratio.
– Požurilo se i sa rađanjem Stefanovog sina Uroša. I to mnogo! Stefan Prvovenčani i Vukan pomirili su se između 1207. i 1208. dolaskom Svetog Save u Srbiju. Stefan se oženio Anom Dandolo 1217. godine. Stefan Uroš I rođen je oko 1223. Za potrebe “Nemanjića” to se sve dogodilo u jednoj epizodi, faktički istovremeno.
– Kulin ban nikako nije mogao biti vršnjak Stefana Prvovenčanog već pre njegovog oca i strica. Od Stefana je dakle morao stariji bar dvadesetak godina što i potvrđuje činjenica da je preminuo tokom Stefanovog sukoba sa Vukanom.
Govor
Čak i da istorijske greške pripišemo autorskoj slobodi (iako je pitanje da li je njoj mesto u seriji koja pretenduje da bude “istorijska”) “Nemanjići” pate od jednog ozbiljnog nedostatka – jezika kojim se u seriji govori! I to ne zbog činjenice da u seriji svi likovi, i Ugari, i Grci, i Nemaci, pa i sam papa, govore srpski!
Svaki, pa i srpski jezik, živa je tvorevina koja se stalno menja, usavršava i dopunjuje. Mnoge reči koje danas svakodnevno koristimo u prošlosti su bile nepojmljive i zapravo su nam stigle iz latinskog, nemačkog, ruskog, mađarskog i, naravno, turskog. Svakako, mnogo vekova nakon perioda obrađenog u “Nemanjićima”.
Zato je većini lingvista i srbista pripala muka kada su u “Nemanjićima” čuli: “Uhapšen si”, “Uvaliće nam debelu vizantijsku princezu”, “Stefan i Vukan sve češće izlaze i idu na zabave”, “Rastko oseća prolećni umor” i već ono legendarno – “Što ne pričvrljiš nešto?!”.
I dok su gledaoci skoro jednoglasno kukali da su dijalozi likova s vremena na vreme više ličili na razgovore “beogradskih frajera iz kruga dvojk”e, nego na govor srpskih srednjovekovnih velikaša, pravi propust je suštinski bio u ovome – nije problem što se scenarista odlučio za savremeni jezik (jer, da su pokušali da govore autentičnim, srpskim jezikom iz 12. veka, većini bi bio potreban prevod) već u tome što ono što se čulo nije govor 21. veka već – sleng.
Toliko… #Nemanjići pic.twitter.com/wSGkMPLNuu
— Suzana Dasic (@dasic_suzana) February 18, 2018
Traljavo odrađene scene
Svaki eventualni nedostatak scene danas je moguće srediti kompjuterskom animacijom. Zato i čudi to što ona u “Nemanjićima” nije izvedena do kraja. Jer, bilo je grešaka koje je tehnički jako jednostavno srediti.
– Freske u manastirima koji su građeni za vreme vladavine Nemanjića prikazane su oštećene i nagrižene zubom vremena. U ono vreme bile bi nove, a teško da bi imale i iskopane oči svetitelja od strane Turaka, 2-3 veka kasnije.
Zamonašiše Rastka pred ikonom Sv. Save i Sv. Simeona. Slava im!!! #nemanjici pic.twitter.com/wXwdakCLPO
— Dara Žikina 👒 (@skautfinc) February 25, 2018
– Sveti Sava postaje monah pred freskom Svetog Save! Sceni u kojoj Rastko Nemanjić postaje monah Sava – istorijski, to se dogodilo 1192. ili 1193. na Svetoj gori u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Međutim, scena u seriji nije snimana na orginalnoj lokaciji, a baš u sceni u kojoj princ Rastko postaje monah Sava, na fresci u pozadini se vidi… Sveti Sava!
– U jednoj sceni, krave su obeležene ušnim markicama koje su u Srbiju uvedene tek pre nekoliko godina po zahtevu Evropske unije.
U doba Nemanjića su obeležavali krave ušnim markicama.Napredno😨 pic.twitter.com/UThh0OnWUI
— whoops… (@wracarka) April 1, 2018
Nedovoljno poznavanje tematike
Iako je serija hvaljena i zbog toga što je na njoj radio čitav tim stručnjaka iz raznih oblasti, u epizodama se, nažalost, to nije videlo. Pojavljivala se hrana koja se tada jednostavno nije jela, voće koje se nije uzgajalo, oružje koje se nije koristilo, termini koji nisu postojali.
– Lik Bogoljuba Mitića u jednoj epizodi jede cicvaru nekoliko vekova pre nego što je kukuruz donet u Evropu.
– Stefan Prvovenčani nutka papskog izaslanika malinama (i to se u sceni, jako potencira). U Srbiji malina je počela da se gaji 1880. godine prvo kao ukrasna biljka, a robna prozvodnja počela je tek oko 1920. godine.
– Vizantijsko carstvo je istorijski termin koji se koristi kako bi se opisalo helenizovano Rimsko carstvo iz doba pozne antike i srednjeg veka. Naziv Vizantija nastao u 16. veku zahvaljujući zapadnoevropskim humanistima, pa Nemanjići u 12. veku svakako ne bi mogli da koriste ovaj termin već bi govorili Romejsko carstvo.
Raška
Raška Nemanjić je izmišljeni lik usvojene ćerke Stefana Nemanje i najveće ljubavi Stefana Prvovenčanog. I, iako istorijski postoje indicije da je prvi kralj Srbije između Evdokije i Ane Dandolo zaista imao još jednu, treću suprugu, čije ime istorija nije zapamtila, ako je Raška trebalo da bude ona – to je jako loše izvedeno.
Liku Raške dato je mnogo prostora (u prvom delu serije faktički je bila jedan od glavnih likova) samo da bi na kraju neobjašnjivo nestala. Zapravo, u jednoj rečenici, u poslednjoj epizodi, dobijamo informaciju da se udavila, ali kako, zašto i gde joj je dete koje je rodila (potencijalno, još jedan Nemanjić) ostaje potpuno nerazjašnjeno.
Trebalo je da kod publike izazove zabrinutost, emicionalni patos i svakako poneku suzu, a ovako će je najveći broj gledalaca pamtiti po tome što je – piškila.
