Ko je otkrio izvor reke Nil? U stvari – kakva glupost? Pa tamo se živelo davno pre nego što je došao neki Evropljanin. To pokazuje da je u samoj prirodi školstva kolonijalna ideja o „širenju kulture“.
Ko je otkrio treću po veličinu reku u Africi – Niger? Ako se otvore školski udžbenici tamo će se naći da je reku Niger otkrio škotski istraživač Mungo Park godine 1796.
Fait Odele je to takođe učila u školi klupi. „Ali sam počela da se čudim“, kaže ta istoričarka koja sada đake uči istoriju njihove zemlje. „Pa zar te reke nije bilo i pre nego što je tu došao Mungo Park? Zar nije bilo tu ljudi koji su lovili ribu? Zašto mi tu u Nigeru učimo decu da je tek Mungo Park otkrio tu reku?“
Takvih primera ima bezbroj, širom Afrike. Tako se recimo u udžbeniku sociologije u Gani učenicima postavlja sledeće pitanje: „Koje su pozitivne posledice kolonijalizma?“ Ponuđeno je više odgovora: „a) Otvaranje škola, b) Uvođenje engleskog jezika, c) Porast interesovanja za stranu robu, d) Rast gradova.“
Šezdeset godina nakon što je praktično okončana kolonijalna vladavina u Africi čini se da taj period još uvek dominira nastavom istorije u mnogim zemljama tog kontinenta. „Ja sam učila samo malo iz ugla mog naroda“, kaže spisateljka Sijanda Mohutsiva iz Bocvane. „A ako smo i učili, onda je to bila naša istorija od proglašenja nezavisnosti 1966.“
Kako bi više naučila o istoriji svoje zemlje Mohutsiva je išla na dodatnu nastavu, i to na jeziku setsvana, zvaničnom jeziku Bocvane. „Na jeziku setsvana se ‘kolonijalizam’ kaže ‘promena’. To je stvarno veoma higijenski izraz za ono što se dogodilo. I kao da i učitelji pokušavaju da izbegnu taj period, kao da im je neko pre 20 godina rekao: to ne smete da predajete.“
Mohutsiva je tako kao đak učila o trci za područjima Afrike krajem 19. veka – ali kako su to videli nemački car ili Velika Britanija. „Jer oni su i pisali te knjige. Tako sam sedela i mislila: valjda će Nemačka da dobije to što želi.“
„Širenje kulture“
Afrička spisateljica uverena je da je problem iz duboke u prošlosti u samoj prirodi obrazovanja. „Kad je školstvo kakvo danas poznajemo uvedeno u Velikoj Britaniji sredinom 18. veka, to se događalo istovremeno s kolonijalnom ekspanzijom. Britansko stanovništvo trebalo je uveriti da je dobra ideja da se ljudi teraju u ropstvo.“ A sa školama i nastavom su taj mentalitet evropske sile onda izvezle i u svoje kolonije.
To je veliki problem, smatra i nigerijanska istoričarka Odele. Jer istorija sopstvene zemlje odlučujuća je za njen identitet. „Mi se ne sastojimo samo od naše sadašnjosti, već i od naše prošlosti. Ako se predstavlja pogrešna slika, onda se tako nastavljaju nepravde iz prošlosti.“
Dok je ona pohađala školu devedesetih godina prošlog veka, istorija njene zemlje uopšte nije bila u nastavnom planu. Zato danas postoje čitave generacije građana Nigera koji uopšte ne poznaju kolonijalnu prošlost svoje zemlje.
Odele za to krivi vladu Nigera, koja još uvek nije uvela nove nastavne planove i programe. „Naša vlada ne želi da se borimo za naš napredak. S njene tačke gledišta za državu je najbolje da ljudi ne poznaju svoju prošlost, da ne znaju da je bilo i nemira i demonstracija i za vreme kolonijalizma. Jer onda bi ljudi tako i od ove vlade mogli da zahtevaju promene“, ukazuje Odele.
Dolaze nove generacije
Odnos prema školskoj nastavi u Africi ipak se polako menja. Tako je prošle godine Kenija objavila da će prihvatiti predloge Svetske organizacije i UNESCO o nastavi istorije Afrike u školama. U tom predlogu se kao cilj postavlja „rekonstrukcija istorije Afrike s ciljem da se oslobodi rasističkih predrasuda koje su nastale iz trgovine robljem i kolonijalizmom, a kako bi se podstakla afrička perspektiva.“ To je projekat koji već dugo traje: još od 1964. na tome radi više od 230 istoričara i drugih stručnjaka.
Ministarka obrazovanja Južnoafričke Republike Endži Motšega je krajem prošle godine uvela obaveznu nastavu istorije te zemlje do 12. razreda – tri godine duže nego što je bilo do sada. Najavila je i donošenje novog nastavnog programa. A i u Bocvani se polako menjaju stvari, između ostalog i zato što dolaze nove generacije učitelja. „Dugo smo imali samo bele učitelje, moj nastavnik istorije takođe je bio belac“, kaže Mohutsica. „Učitelj koji danas predaje mom bratu je Bocvanac. Stvari se polako menjaju – već i sa učiteljima koji su rođeni i školovali su se ovde.
