Vranjanci su veseljaci, meraklije i ni danas nisu zaboravili neke tradicionalne svadbene rituale, mada sve više padaju u zaborav. Vranjski penzioner Dragan Kostić kaže da su nekad svadbe bile tako raskošne da je sedamdesetih godina u Košutnjaku snimljena "Vranjanska svadba" kao deo kulturnog blaga Srbije.
– Kad sam ženio sina, poštovao sam tradiciju koliko sam mogao. Dan svadbe je poseban po zaigravanju svekrve pred kapijom kuće i u dvorištu. Igra se svekrvino kolo, a ona u ruci drži sito sa pšenicom, leblebijom, suvim grožđem, bombonama, sitnim novcem… To baca dok igra da bi mladencima brak bio srećan i berićetan. Sito se na kraju baca na krov kuće, a ako je na sprat, baca se na terasu. To simboliše trajnost braka, da mladoženja i mlada ostanu zauvek sa decom da žive u toj kući – navodi Kostić.
– Kad se veselje završilo, mladoženja je uneo mladu na rukama preko praga, a vrata sa strane bila su namazana medom što simbolizuje srećan i sladak bračni život.
Dušan Đošić, službenik PIO fonda u Vranju, potomak je jedne od najčuvenijih vranjskih porodica poznatih po igraorcima.
– Mogu reći da je danas od tradicije vranjske svadbe ostalo sasvim malo, po neki detalj. Dok je svadbama rukovodio moj otac Sava, do kraja 90-ih godina prošlog veka, znao se red, sve je moralo da bude po tradicionalnim običajima. Ako je neko od nas bio starojko (pobratim) na svadbi, odlazili smo kući mladoženje nakon završene svadbe. Peli smo se na krov, skidali crepove, što je simbolično značilo da će kuća biti raskriljena ako se nevesta ne potrudi da je održi celu, čvrstu i blagorodnu – priča Đošić.
On se seća kada su bili pobratimi na svadbi u starom vranjskom naselju Panađurištu.
– U tom naselju na Vranjskoj ili Gradskoj reci postoji čuvena Mačkina česma još iz turskog perioda. Vranje je bilo malo, a voda u reci čista. Sa česme se voda mogla piti i ceo kraj je zahvatao sa nje, posebno za kuvanje pasulja i kačamaka. Pričalo se da je "laka", lekovita voda. Na toj česmi je, po starinskom običaju, starojko, pred zoru, kad se završavala svadba, naređivao da mu snaška napravi kačamak sa ovom vodom. Tu bi se zaselo na ćilime, muzikanti bi svirali resko i jako da je lišće sa obližnjih topola padalo. Pilo se vino iz zemljanih testija, a kad bi moj otac kao starojko probao kačamak i rekao:
"Ovo snašče će obeli obraz u kuću" (biće ono pravo), razilazili bi se – ističe Đošić.
Penzionisani profesor vranjskog Učiteljskog fakulteta dr Momčilo Zlatanović, koji se decenijama bavi istraživanjem narodne književnosti, jezika i običaja, ističe da je svadbeni ritual u selima vranjskog kraja bogat i zanimljiv.
– U mnogim selima i sada je uobičajeno da devojku prosi provodadžija. Za tu ulogu bira se rečit i snalažljiv čovek. Veridba se obavlja najčešće noću, u prisustvu rodbine jedne i druge porodice. Mladoženja tada devojci stavlja prsten na levu ruku. Veselje traje cele noći, a svekrva u boščaluku nosi ujutru darove koje je devojka poslala svim ukućanima – kazuje dr Zlatanović.
U subotu, uoči svadbe, zaigruje svekrva odevena u alenu futu (crvenu suknju), sa obaveznim crvenim cvetom u kosi. Ona potom igra svekrvino oro. Crvena boja označava život, radost, ostvarenu plodnost. Glavne figure u svadbarskom ritualu su svekrva i snaha i njihova međusobna veza i jedino one imaju svoja kola: svekrvino i snaškino oro.
Magistar Sanja Zlatanović, zaposlena u Etnografskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti, ističe da u tradicionalnoj svadbi kum i stari svat rukovode svadbom, svako na svoj način. Prema kumu se svi ophode sa najvećim poštovanjem. Njegov blagoslov je najvažniji dar mladencima. Kuma prati od sedam do 10 prikumaka.
Dužnost starog svata je izdavanje naredbi i on je glavni vodič kroz svadbeni ritual, a sa veselja odlazi poslednji.
U devojačkoj kući rodbina iz sobe ne pušta nevestu dok mladoženja ne plati otkup. Kada odlazi od svoje kuće, mlada daruje svoje najbliže. Kada dolazi u kuću mladoženje, ona daruje kuma, starog svata, svekra, svekrvu, devere i tako redom. Kada se završi darivanje, sa darovima se odigra kolo.
Šatorska moda
Miodrag Stanojević iz Vranja, koji izdaje šatore, kaže da je potražnja veća zbog nedostatka novca.
– U Vranju nije bilo tradicije pravljenja svadbi pod šatorima, ali vreme i siromaštvo čine svoje. Ljudi nalaze računicu da je pod šatrama puno jeftinije. Imamo već i manje šatore, zavisno od broja gostuju. Ranije je bila fiksna cena, sad se pogađamo. Za 100 do 200 evra iznajmljuje se šator, klupe i posuđe. Ukoliko vlasnik šatora posle svadbe primeti oštećenja, domaćin svadbe za svaku rupu plaća pet evra – navodi Stanojević.
