Inventivni serijski ubica, neuhvatljiva banda razbojnika, lopovi koji ne ostavljaju dokaze — iako se fraza „zasnovano na istinitim događajima“ smatra marketinškim trikom, mnogi popularni trileri i akcioni filmovi povezani su sa istinitim pričama. Štaviše, neki od scenarija igranih filmova skoro u potpunosti su prepisani iz krivičnih dosijea.
„Ubistvo u Orijent ekspresu“
Čuveni klasik Agate Kristi „Ubistvo u Orijent ekspresu“, koji je više puta ekranizovan, jedna je od priča koje nisu izmišljene. U knjizi i filmu zločin su počinili putnici luksuznog voza kao osvetu bogatom Amerikancu, na čijoj je savesti život malog dečaka. Ovaj lik je inspirisan pravim dečakom.
Radi se o dvogodišnjem detetu, koje je oteto u martu 1932. godine iz kuće legendarnog američkog pilota Čarlsa Lindberga. Prema policijskom izveštaju, nepoznato lice je ušlo kroz otvoreni prozor na drugom spratu. Otmičar je isprva tražio otkupninu od 50 hiljada dolara, a zatim je podigao na 70 hiljada. Dete je tražila cela zemlja, a Lindbergu je pomoć ponudio čak i mafijaš Al Kapone. Agata Kristi ispričala je svoju verziju o otmičaru.
Posle mesec dana porodica je dobila jasne instrukcije za razmenu. Iako su Lindbergovi ispunili sve zahteve, deteta nije bilo na navedenom mestu. Njegovo telo pronađeno je sredinom maja, manje od dva kilometara od kuće. Ekspertizom je utvrđeno da je dečak ubijen istog dana kada je otet.
Osumnjičena je kućna pomoćnica, koja je bila nervozna prilikom ispitivanja. Posle nekoliko saslušanja izvršila je samoubistvo, a kasnije se ispostavilo da nema nikakve veze s otmicom.
Zločin je razrešen tek u septembru 1934. godine. Ubica, stolar Bruno Hauptman pronađen je na osnovu hartija od vrednosti koje su Lindbergovi dali kao otkup, a on je pogubljen aprila 1936. godine na električnoj stolici.
„Monstrum“
“ Ja sam ta koja istinski mrzi ljudski život i ubijaću ponovo“ tako je sebe opisala jedna od najpoznatijih žena — serijskih ubica Ejlin Vuornos. Za ovu ulogu Šarliz Teron dobila je Oskara 2003. godine.
Prema verziji istrage, ulična prostitutka sa Floride Ejlin Vuornos je krajem 1980-ih godina upucala i opljačkala sedmoro ljudi, među kojima su bili usamljeni sredovečni muškarci. Pošto bi ih odvela na neko skrovito mesto, pucala bi u njih iz damskog pištolja kalibra 22 milimetara. To je izazvalo interesovanje psihijatara kriminologa.
Žene — ubice obično najpre lično upoznaju žrtvu, a zatim najčešće pribegavaju trovanju. U datom slučaju nije bilo ničega od navedenog, zbog čega je bilo teško ući u trag serijskom ubici. Međutim, nakon što su svedoci identifikovali ubicu, ona je izjavila da su pomenuti muškarci pokušali da je siluju i da se radi o ubistvima u samoodbrani. Vrhovni sud u to nije poverovao, a smrtna kazna, doneta 1966. godine — izvršena je šest godina kasnije.
„Zodijak“
San Francisko, kraj 1960-ih godina. Zaljubljeni par parkira automobil na pustom mestu i smešta se na zadnje sedište. Nepoznata osoba im se prikrada i, preteći pištoljem, prisiljava mlade ljude da izađu, a zatim puca u njih. Ovo je tipičan scenario niza zločina, koje je počinio manijak s nadimkom Zodijak.
Ubica je sam sebi dao taj nadimak u pismima policiji i lokalnim listovima. U njima se rugao detektivima, tvrdeći da su ga već ispitivali kao svedoka i pretio da će organizovati masovno ubistvo dece. Tvrdio je da je na njegovom spisku žrtava 37 ljudi, iako je policija potvrdila samo pet.
Osim jetkih komentara, ostavljao je u pismima šifrovane poruke, pri čemu je u poslednjoj čak naveo svoje pravo ime. Poruke nisu odgonetnute, a Zodijak je prestao da se javlja, dok je sama istraga zapala u ćorsokak.
O neuhvatljivom ubici su mnogi pisali i snimali filmove. Godine 2007. svoju interpretaciju te priče izneo je poznati režiser Dejvid Finčer.
„Mesto susreta se ne može promeniti“
Ovu petodelnu seriju Stanislav Govoruhin snimio je po romanu „Era milosrđa“ braće Vajner. Iako su autori tvrdili da su svi glavni likovi zbirni, banda „Crna mačka“ ipak je bila inspirisana istinitim događajima. Istina je, grupa organizovanog kriminala imala je drugi naziv i terorisala je Moskvu 1950-ih, a ne 1940-ih godina, kao što se navodi u romanu.
Razbojnici su bili drski i okrutni, nisu štedeli slučajne svedoke. Prema verziji istrage, imali su na duši 11 ubistava i mnogo pljački. U zimu 1953. jedan od islednika primetio je da su pljačke počinjene blizu stadiona. U maju iste godine miliciji je zapao za oko sumnjivo darežljiv student iz Krasnogorska koji je posle fudbalskog meča kupio celu bačvu piva i častio prolaznike. Mladića su počeli da prate i on ih je doveo do izvršilaca zločina. Uhapšeno je dvanaestoro ljudi, vođa Mitin i njegovi najbliži saradnici osuđeni su na smrt streljanjem, a ostali su dobili mnogo godina robije.
