Preteča, Glavosek, Svitnjak, Narukvičar, Metlar, Biljober, Pilodelac, Gromodol, Igritelj… Ovo su samo neka od imena kojima srpski narod iz milošte zove Svetog Jovana Krstitelja, koji se praznuje 20. januara, 7. jula (Ivanjdan), 11. septembra (Usekovanje) i 6. oktobra kada se obeležava svetiteljevo začeće.
Ivanjdan je posvećen rođenju ovog svetitelja koji je krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Poznati srpski etnolog, filozof i istoričar Veselin Čajkanović
beleži narodno predanje da je Bogorodica, kada je htela da okumi svetog Jovana, uzela kitu ivanjskog cveća i otišla Svetom Jovanu, poklonila mu se krotko i smerno, i zamolila ga da primi kumstvo. Ovog dana se Srbi bratime i kume „po Bogu i Svetome Jovanu“ stoga što se Jovan Krstitelj smatra uzorom poštenja i pravičnosti.
Postoji verovanje da je ovaj praznik toliko veliki da Sunce na nebu tog dana od straha tri puta stane. Najpoznatiji običaj je pletenje venaca od ivanjskog cveća u koji se stavlja beli luk da kuću čuva od groma. Prema običajima, devojke, kroz taj venac, gledaju rađanje sunca da bi bile rumene kao ono, dok su se u predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima po brdima palile ivanjske vatre (kresovi) oko kojih se igralo i pevalo.
Dok su plele vence, devojke i žene su pevale obredne pesme. Jednu od njih je, sredinom 19. veka, zapisala čuvena pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja: „Ivanjsko cveće, petrovsko, zelenim poljem cvetalo; Ivan je cveća nabrao, majci u krilo metao, a majka s krila na zemlju.“
Savatije M. Grbić je u „Srpskim narodnim običajima iz Sreza boljevačkog“ zapisao:
„Rano, dokle još sunce nije izgrejalo, žene, devojke i deca idu po livadama i beru lekovite trave: ivanjsko cveće, bogorodicu, caričicu i druge. Te trave čuvaju na zgodnom mestu, pa kad se koje čeljade razboli, daju mu ih kao lek. Neke se od ovih trava kuvaju, pa kao tej piju, a neke se opet metnu u bakrač, da se u vodi prokuvaju pa se u toj vodi kupa bolesnik. Samo se trava bogorodica nikako ne kuva, već se njome samo kadi bolesnik. Od ostalih trava isplete se jedan venac, pa se obesi više glavnih vrata. I ovaj je venac lekovit. Kad koga hvata groznica, provlače ga kroz njega. A kad je neko teško bolestan, onda venac metnu u bakrač sa vodom, pa kad se voda malo ugreje, onda u njoj okupaju bolesnika. Inače venac stoji više vrata sve do drugog Ivanjdana. Seljaci ovoga dana ništa ne rade. Naročito ne smeju da kupe seno, pa ma ne znam kakvo se rđavo vreme spremalo. Narod veruje, koji bi ovoga dana zdenuo plast sena, taj bi plast tresak (grom) upalio ili bi ga oluja odnela…“
Žito najavljuje suđenika
Po narodnom verovanju, neudate devojke na Ivanjdan treba da posade u saksiji malo žita. Na Petrovdan, 12. jula treba da pogledaju da li je niklo. Ako su klice kao prstenovi, ove jeseni će se sigurno udati. Devojke iz Gruže su stara vremena u predvečerje praznika palile živu vatru ili kres, a s vencima ivandanjskog cveća celu noć su igrale i pevale. U ranu zoru su se razilazile, a svaka je nosila ugarak iz vatre, a ispleten venac bi stavljala na vrh kapije.
Vatra tera veštice
Ivanjdan se u Rusiji slavi kao Dan Ivana Kupale. I posle mnogih vekova, moderni Rusi nastavljaju da se kite pojasevima od trave i vencima od cveća. Veći deo ovih obreda vrši se noću. Glavni događaj su „očišćujuće vatre“. Prisutni najpre igraju oko njih, a zatim ih preskaču. Ko bolje preskoči vatru, taj će imati više sreće. Veruje se da kupalska vatra poseduje magičnu moć i da može da odagna svu nečistu silu, naročito veštice koje su te noći posebno opasne.
