Svoju priliku da se vrati iz Rusije u Srbiju Karađorđeva žena Jelena Petrović videla je u tome da knez ipak nije zaboravio da mu je vožd kum, da ga je venčao sa Ljubicom. Jelena je kneževskom paru u Srbiji počela da upućuje srdačna pisma, puna i zadovoljstva zbog ponovnog susreta i poniznosti.
Ljubica joj je uzvratila pismom u kome je Jelenu oslovila sa „ljubazna gospojo kumo“ i izrazila veliku radost što će se uskoro videti, ali joj je jasno stavila do znanja kakav će biti njihov budući odnos. Potpisala se kao „kuma Ljubica M. Obrenovića, Knjaginja Serbska“.
Upornost Jelene Petrović se isplatila. Ruski car i srpski knez su se konačno dogovorili da se od proleća 1831. srpske izbeglice vrate svojim kućama. Već početkom te godine voždova udovica i njen sin Aleksandar, koji se bio i oženio, dobili su ruski pasoš. Nedostajala im je još dozvola srpske strane za prelazak granice.
Uz zahvalnicu i pozdrave Jeleni je od ruske vlade stiglo još hiljadu dukata za putne troškove, što je bila značajna suma u to doba. U leto 1831. godine karavan srpskih izbeglica je konačno stigao na granicu, u ribnički karantin, u nahiji porečkoj.
Ali, to je bio samo početak novih muka. Graničari su Jeleni Petrović naložili da se vrati u Vlašku, sa celom porodicom i pratnjom. Propustili su samo voždovu kći Stamenku sa decom.
