Za njim su ostala brojna dela, a jedno od njih „Unu“ je reditelj Miloš Radivojević preneo na bioskopsko platno.
Ljubav profesora Mišela Babića i njegove studenkinje Une Vojvodić bila je puna strasti i putovanja. Međutim, Kapor je zamislio da se ona nesrećno završi. Upravo u tom trenutku nastaje jedan od najlepših opisa šta se desi nakon raskida.
“Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju.
Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u “Tri lađara”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod “Znaka?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i
“Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju znaci ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: “U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: “Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!”
