Rahela Ferari se udala 21. januara 1943. godine za glumca Aleksandra Stojkovića, sa kojim je dobila dva sina, Darka i Aleksandra. Sa prvim detetom se porađala posle prve godine braka, u Svilajncu, tokom savezničkog bombardovanja.
– Iz bolnice su bežali svi koji su mogli da se kreću. Mene su izneli na nosilima i stavili na seoska kola. Nisam dugo izdržala na njima. Saputnici su me skinuli sa kola i nastavili bežaniju, u mrak koji se već spustio. Ležala sam tako na nosilima, pokraj puta, usred tople letnje noći. Najednom, neki koraci, i četiri prilike izroniše iz mraka, dohvatiše nosila i ćutke ih prenesoše puteljkom do obližnjeg sela – pričala je ona.
Obamrla od straha, Rahela je tek u seoskoj kući prepoznala svoje školske drugove, koji su bežali iz nemačkog zarobljeništva u Borskom rudniku!
Prvi nastup u sinagogi
Buduću zvezdu scene prepoznali su još jevrejski sveštenici koji su je čuli kada je glumila i pevala sa 12 godina, u jednoj đačkoj predstavi u Novom Sadu.
– Posle priredbe mi je prišao rabin i ponudio da pevam u horu, u sinagogi. Bila sam oduševljena, nisam verovala svojim ušima. Jer, u tom horu su pevali oni koji su završili Konzervatorijum. Pevala sam u sinagogi i primila za to 160 dinara. Konačno sam mogla da za svoje pare napravim cipele sa malim potpeticama, što su mi roditelji do tada uporno odbijali – sećala se Rahela Ferari.
Prve prave uloge Rahela je dobila u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, na jednoj od najeminentnijih scena Kraljevine Jugoslavije. Imala je samo 19 godina. Karijeru prekinutu ratom je nastavila odmah kako su utihnuli topovi, već 1944. godine, i od tada pa narednih pola veka doslovno živela na sceni.
Ostvarila je više od 200 uloga, od prosjakinje do vojvotkinje. Kako je govorio pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković „ona je uvek u najboljim godinama“. Na muci su bili i oni njoj bliski kada su pokušali da daju sažet opis njene ličnosti i njene glume. Jedno od drugog je, čini se, bilo nemoguće razdvojiti. Za teatrologa Jovana Ćirilova Rahela Ferari je bila jedna velika anegdota i neponovljiv duh. Slavnoj koleginici Miri Stupici nije ličila na druge ljude, ali je na pozornici ličila na sebe u životu, iskrena i hrabra. A to je u poratnim godinama bilo ponekad isto toliko opasno kao i u ratnim.
