Reč vampir je, pored paprike, jedna od retkih srpskih reči koja se odomaćila u drugim jezicima. Razlog je činjenica da su prvi zvanično zabeleženi slučajevi vampirizma uočeni najpre među Srbima.
Iako je verovanje u natprirodna bića koja ljudima isisavaju krv veoma rašireno po svetu, po vampirima su se najviše istakli Transilvanija i Srbija. Rumunski vampir se, međutim, zove strigoj ili moroj, dok se kod Vlaha u Srbiji za vampira koristi naziv muronj, tako da Srbi polažu pravo na „kumstvo“.
Tri vampira iz Srbije su postala i svetski poznata, zahvaljujući novinama i književnosti. Jedan od njih je Petar Blagojević, seljak koji je umro 1725. godine u selu Kisiljevo, u Istočnoj Srbiji. Posle njega je za veoma kratko vreme umrlo još devet seljana, i to iznenada. Neki su na samrtničkoj postelji rekli da ih je povampireni Petar posećivao i pokušao da ih uguši. I Petrova žena se klela da ga je jednog dana videla u svojoj kući, pa je od straha morala da pobegne u drugo selo.
Taj deo Srbije je bio privremeno pao pod austrougarsku vlast, a kada su meštani zatražili dozvolu od nove vlasti da se iskopa telo mrtvaca kako bi izvršili ritual ubijanja vampira, Austrijanci su se zainteresovali za slučaj. Dozvola nije odmah data, a tek kada su meštani zapretili da će se svi iseliti, pao je dogovor da se Petrovo telo iskopa. Austrijski oficiri su zajedno sa sveštenikom pregledali pokojnika i videlo se da on ne samo da uopšte nije počeo da se raspada, nego i da su mu izrasli i nokti i kosa! Na ustima su mu se videli i tragovi krvi, baš kao što su stanovnici sela upozoravali.
Telo Petra Blagojevića je spaljeno. U Beč je poslat izveštaj, koji je, međutim, nekako procureo u štampu, tako da se o srpskom vampiru u Evropi dugo i naširoko pričalo. Pojava da se telo ne raspadne, a da nokti i kosa rastu i posle smrti, objašnjena je tek u 20. veku. Dvestotinak godina ranije sve ovo je bilo pouzdan dokaz da su vampiri zaista među nama.
